Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Juče u neko gluvo doba, pokušavajući da zaspim uz TV, naleteo sam na dvojicu bradatih momaka…
Emisija je bila jedna od epizoda dokumentarne serije “Video Killed The Radio Star“, i obrađuje fenomen video spotova koji su ekspanziju kao forma doživeli osamdesetih godina prošlog veka.
Suncetižareno! Kad pre decembar! Pa to nije fer!
“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.
A opet, šta vredi da žurim kad znam da neću stići? Otkrio sam odgovor i na tu dilemu: žurim zato što neću dozvoliti da me baš to vreme pretekne. Gledam sve više ljudi oko sebe kako odbijaju da se suoče sa svakodnevicom; koriste različite recepte da bi se odbranili od onog što ne razumeju.
Nemam običaj da puštam najave filmova kao jutarnje klipove, ali ovog puta ne mogu da odolim.
Umalo da ne postignem…
Ovo je fotka uslikana preksinoć, dakle formalno još uvek u novembru. No, da podsetim: projekat “jedna na dan” u drugom ciklusu ima kao zadatak da se jednom dnevno bavim fotografijom, a ne nužno fotografisanjem… Elem, nisam bio sasvim siguran u času kad sam štriknuo ovu scenu – hoće li materijal biti vredan objavljivanja posle obrade koju sam koliko odmah i zamislio (nije bilo teško pogoditi da je to konverzija u monohromatsku paletu).
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (246): 1. decembar 2012.”