Umalo da ne postignem…
Ovo je fotka uslikana preksinoć, dakle formalno još uvek u novembru. No, da podsetim: projekat “jedna na dan” u drugom ciklusu ima kao zadatak da se jednom dnevno bavim fotografijom, a ne nužno fotografisanjem… Elem, nisam bio sasvim siguran u času kad sam štriknuo ovu scenu – hoće li materijal biti vredan objavljivanja posle obrade koju sam koliko odmah i zamislio (nije bilo teško pogoditi da je to konverzija u monohromatsku paletu).
Ovaj blesavi bicikl, koji se više ne bih usuđivao da probam da vozim jer bi mi smetao ovaj pojas za spasavanje koji stalno nosim, deo je izložbe koju sam kibicovao u Zrenjaninu, a koju ću sigurno da odgledam na miru kad se zatekne u Kikindi. Nisam mogao da odolim da ne opaučim par fotki te izložbe, iako to nije bila tema mog boravka i fotografisanja u petak uveče u salonu Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Dvoumio sam se oko ove scene: pozadina je strašno nezahvalna, takva da ni uz pomoć uobičajenih foto-trikova ne bih uspeo da je izolujem i nekako eliminišem. Znao sam samo jedno: nasilno zamagljivanje pozadine ne dolazi u obzir. Elem, perspektiva koja je nametnuta šarama parketa otkrila bi da nešto nije u redu i scena bi propala. Pitao sam se hoću li uspeti da razdvojim belu boju sa bicikla i belu sa izloga i zida, što bi pomoglo da istaknem bicikl – i to je preteklo kao tema kojom sam se ovog puta pozabavio. I uspelo je, jedva: to ispade provlačenje kroz iglene uši.
Presuda: mišn akomplišd, i to zamalo. 
Daleko je ovo od čestitog rezultata, ali prolazi nekako uz tovar opravdanja. Naravoučenije je, pak, važnije od samog rezultata: na ovoj slici je očigledno da se bolji rezultat mora tražiti u domenu kadriranja. Nisam imao ni vremena ni prilike za to, što je sledeće opravdanje da ocena ne bude poštenija (“mišn not akomplišd, i to zamalo”). Ali neka ostane beleška o naknadnoj pameti: mogao sam ovo i mogao sam ono… Nije bilo mesta da se zavučem između izloga i bicikla, inače bih znao šta da uradim…