Ilustracija. Opet ilustracija. Slika i prilika dana koji sam proživeo.
Muka živa. Ponekad se zalomi takav dan da ništa ne možeš započeti zato što, kad se okreneš, ima toliko nezavršenog da te muka uhvati. Dan sam posvetio otkačivanju zaostalih poslova, što je pored redovnih zadataka učinilo da se osetim kao rob. 
U jednom položaju na stolici, proveo sam skoro šesnaest sati, doduše sa dve pauze.
Osetio sam potrebu da zapišem kako je taj dan izgledao. I evo tog zapisa.
I šta da ti pričam više: gledam u cedulju na kojoj je zapisano da treba da uradim tri posla “bez roka”, sva tri sa naznakom “što pre”; čak, dva posla sam tokom dana započeo, pa prekinuo da bih zaradio neki dinar… Uradiću ja sve sutra, nema problema, nego se setim one stare parole po kojoj posao u IT okruženju ne može da se završi: može samo da se prekine…
Presuda: mišn akomplišd, ali samo zahvaljujući kontekstu. 
Meni odavno više nije problem da izvedem tehnički korektnu apstraktnu fotku koja sugeriše atmosferu u prostoru u kom boravim. Problem je, međutim, što mi se prečesto dešava da spasavam situaciju ne pomerajući se previše; izgubim poentu kad to uradim više nego jednom. Problem je i u tome što je sve gore: zima me sustiže u nepriličnoj gužvi za koju sam i ja pomalo kriv.
Valjalo bi malo istražiti to ružno vreme napolju; postoje zanimljiva mesta na kojima bih mogao da načinim neke zanimljive fotografije. No, kako? Ne mogu da se krećem u radno vreme, a van radnog vremena je mrak… Užas. Rešenje bi bio neki mali kućni studio, ali to je zasad nedostižan san…