Prelistavam staru literaturu. U međuvremenu, ostajem u zoni apstraktnog.
Kada je dan takav kakav je, onda nema mnogo kretanja. Ne razmišljajući na vreme, izgubio sam šansu da razvijem neke posebne teme, pa sam se malčice izgubio spram kreativnog zahvata. 
Datum je bio već na izmaku kad sam se latio teme…
A tema je stara. Sad praktikujem da zavirim u fotografije iz prvog ciklusa, pa tamo nalazim ideje za dalji rad. Sećam se, kod nekih fotki sam rekao sam sebi “vratiću se”. A kad sam ugledao “osmicu”, znao sam šta ću…
Morao sam da se obuzdavam da ne završim u klišeu monohromatske slike visokog kontrasta (prošlo bi i tako, ali to nije bila ideja); najzad, prethodna fotka je bila takva… Zamislio sam da bude dominantno pozadinsko svetlo, koje u kombinaciji sa vrlo ograničenom dubinskom oštrinom čini dramatičan predložak i dobar prostor za dinamiku skulpture od drveta. U poslednji čas sam se poigrao sa ručnim svetiljkama, kojima sam osvetlio prednji plan. U jednom času, dobio sam tačnu kombinaciju između mekog i oštrog svetla i to je bilo baš ono čemu sam se nadao.
Presuda: mišn akomplišd, mada je to moglo i malo agresivnije. 
Tekstura je dobro uklopljena u ambijent, upravljanje bojama je uspešno. Doduše, geometrija malo trpi zato što scena nije vodoravna; škola veli da scena mora biti ravna pod libelom, ali je osećam neku dinamiku zbog tog ugla. Grešim, znam to, ali ne mogu da odolim.
Idemo dalje.