Još jedna od subote uveče, dokumentarna.
Manje-više celog dana sam se premišljao šta da radim sa tom fotkom. Toliko sam vremena izgubio sa njom da sam mogao čestitu novu fotku da snimim i obradim. Ali, to je neka vrsta unutrašnjeg nemira protiv kojeg nema leka: ili ću uraditi kako sam zamislio ili ću priznati da ne umem, ne može ili ne treba. E, a to je već provokacija.
Obrada je trajala u vr’ glave desetak minuta.
Ako imate iole iskustva u kompoziciji fotografije, biće vam jasno šta sam to hteo da postignem. Takođe će vam biti jasno da u tome nisam uspeo… Reč je o sceni sa stola tokom degustacione večere organizovane u subotu uveče u Kikindi, tokom koje smo probali razna zanimljiva vina uz primerenu klopu (beše vozić od pet jela, sa uparenim vinima). A posle večere, situacija se jako iskomplikovala ali sam ostao na visini zadatka, ne žureći da isprobam sve ponuđeno.
I tako, ovo su sve bile moje čaše. S leva nadesno, da ih se prisetim. Prvo ide jedno zasad nepoznato, ali prilično zanimljivo belo vino iz Kikinde, proizvod gosta sa kojim smo sedeli za stolom, rajnski rizling iz nove berbe, mlado ali već formirano vino. Za njim, pinot noir iz berbe 2009, iz jednog tada mladog vinograda nadomak Valjeva, osunčanog na nadmorskoj visini od oko 370 metara, sa ilovače koja ima mnogo alkalnih minerala u sebi i zato vinu nedostaje svežina karakteristična za pinot noir, ali ima sjajno telo sa onim završetkom koji podseća na divlju višnju. U maloj čaši je bio serviran shoot prvoklasne orahovače, dižestiv posle večere; a u čaši pored, trenutak pre fotografisanja beše negazirana mineralna voda blagog ukusa i niske kiselosti. A ono desno sam meračio duže od sat vremena, dok nisam odlučio da je dosta za to veče, tema “konac delo krasi”. To je Aleksov beli bermet. E, imao bih šta da pričam o tom piću, ali sad nije ni vreme ni prilika… Od sve priče, umalo da zaboravim ocenu.
Presuda: mišn not akomplišd. Kao prvo, ova slika kao dokument jeste OK, mada je to rad banalnih performansi. Zapravo, ovo je umlaćena fotografija na kojoj postoje elementi kojima tu nije mesto. Te večeri, zapravo manje-više celog dana, ništa mi se nije dalo kako sam zamislio, ali nisam hteo da pritiskam da ne bih ispao nasrtljiv; najzad, hteo sam malo da se opustim u retkoj prilici kada mogu da probam neka nova vina. A znate kako je: posle treće-četvrte čaše, vino se svodi na alkohol – a ja vino ne pljujem – a alkohol i fotoaparat ne idu zajedno.