Za kašnjenje ove fotografije, kriv je Bekim Fehmiu. No, pročitao sam obe knjige, pa sam sad miran neko vreme. A ovo retroaktivno kačenje, ako ćemo pošteno, takođe je i retroaktivni rad. Valjda ćete uvažiti činjenicu da sam zamisao, objekat slikanja i plan obrade već imao na zicer kad sam postao svestan da od slikanja neće biti ništa. 
No, kako god, to jeste fotka za juče.
Taj list koji je otpao sa starog fikusa stoji na mom stolu još od juče i bio sam zamislio da ga nekako obradim. Sa starim iskustvom da se zelena boja na lišću zapravo manifestuje u žutom spektru, znao sam da je teško napraviti kontrast između detalja; doduše, tu su raznobojni hameri, lako mi je da napravim kontrastnu podlogu. Ali, nisam hteo da se odričem teksture furnira na stolu. Šta sad, pomislih…
Rešenje je došlo uz pomoć modula za upravljanje pojedinim bojama kojim raspolaže moja alatljika za pretandrljavanje u monohromatski spektar. Malo selektivnog vraćanja boja, malo izolovanog posvetljavanja, malo cik i malo cak (a sve klik), pa posle dužeg vremena ispade onaj osećaj “to je to! ne diraj ništa više!” koji se javi retko, a ne prevari nikada.
Presuda: mišn akomplišd. 
Konture, teksture i boje nedvosmisleno ističu objekat. Sad, mnogo bi lakše bilo razumeti kad bih vam pokazao kako izgleda polazna fotka… Uostalom, zašto da ne? Sad mi verujete, zar ne? U slučaju da izražavate nevericu kako je to moglo da se pretvori u ovo, naglasiću samo da se ne odričem RAW formata: u sirovom obliku zapisa fotografije nalazi se mnogo više informacija nego što to ponekad možete videti u prvi mah. To je uvek stepenica više u kvalitetu, po definiciji.
Za sirove ideje, pak, potreban je modul za obradu. Negde u glavi, dakako. Ne u fotoaparatu i pogotovo ne u softveru za obradu fotografija.