Juče je stigla vest kako je Dave Brubeck otišao na Neko Bolje Mesto, i to jedan dan pre svog 92. rođendana. Ovaj vrsni pijanista i kompozitor ostavio je svetu pregršt dobrog džeza, a numera koju Suština pasijansa danas deli sa vama verovatno ide u red deset najzaraznijih melodija dvadesetog veka: Take Five.
Brubeck je bio majstor uklapanja neparnih ritmova. Kada ovo napominjem, podsećam vas da zapadna kultura nema mnogo dodira sa muzičkim nasleđem Bliskog istoka, odakle prevashodno dolaze neparni ritmovi.
Upakovana u neprekidnu sinkopu koja joj daje osobitu draž, ritmička matrica melodije Take Five predstavlja školski primer dobro upravljane neparne matrice: efekat stalnog kotrljanja koji tako nastaje doprinosi prijemčivosti melodije. Reč je o majstorstvu o kojem bi svaki teorijom potkovani mudroser (padaju mi neki na pamet) mogao satima da palamudi o svemu onom što još odavno nismo hteli da znamo. Za mene, pak, simbolika Take Five ostaje trajna, sve računajući i onu epizodu u kojoj smo Brka i ja po pola sata improvizovali osnovnu temu, svirajući na dve razjebane akustične gitare negde u budžacima kasarne u Doboju u proleće i leto 1985.
Imao je Brubeck još takvih cirkusarija: Blue Rondo à la Turk (9/4), Unsquare Dance (7/4), ostalo potražite sami…
Rest in peace, maestro.
“Take Five”, po statistikama najprodavaniji džez singlić svih vremena, iz pera je saksofoniste Pola Dezmonda, čija smrt je označila kraj postojanja kvarteta Dejva Brubeka. Kažu da je na koncertima “Take Five” izvođen tako da je jedan po jedan član ansambla, posle svog sola, silazio sa scene, ostavljajući bubnjara Džoa Morela da dovrši izvođenje.
Upravo juče sam po-ko-zna-koji-put čuo ovu kompoziciju, ovog puta na Paradise-tu. Koincidentno sam se prvi put zaintereresovao za ime. Istina, trebalo mi je neko vreme da skontam kako bih preveo Take five (pošto Komšijin recept baš ne pali…). Saznavši vest mi je postalo žao što sam na ovaj način dobio potvrdu ideje za prevod.