Nisam se šetao u čizmicama, nego u patikama, ali tek kad sam se mašio kvake na kapiji, desio se onaj dobro poznati osećaj koji vodi u čeloklep: nisam okačio muziku za popodne. Šta ćeš, dešava se. A kao da negde gori, daleko bilo. Tek, kažem, ispade simbolično.
Danas slušamo fenomenalni (i jedini) hit najpoznatije ćerke na estradnoj sceni šezdesetih: Nancy Sinatra, cura kojoj tata nije pomogao°.
Da se razumemo: zabole me za Nancy Sinatru: ovaj pesmičuljak je ilustracija muzike koja više ne može da se napravi, jer nema ko da idejom pobedi tehniku. Ama, poslušajte taj benasti pasaž na kontrabasu. Možda sam odveć romantičan
Bilo je to doba ideja, a ne doba tehnike. I zato je muzika bila bliža srcu, toliko da mnogi nisu mogli da se snađu čak ni kad se pojavio Jimi Hendrix, a kamoli ono posle njega. Ali dobro, da ne preterujemo: svako vreme je imalo svoje osobenosti. Gomila pop-hitova šezdesetih je imala neki zajeb-element i to je bio dokaz da je tada uspeh zavisio od kreativnosti.
Danas, nažalost, dečurlija tumači kreativnost kao posledicu uspeha, ne kontajući da se uspehom naziva medijska zastupljenost, element koji je moguće kupiti ako imaš dovoljno novca. No, to je neka druga priča.
________
° Doživotni kopirajt, kopileft i kopisve na izjavu “Meni tata nije pomogao!” ima Boris Novković, čovek koji je fenomen, jer antisluhisti bar ponekad slučajno potrefe intonaciju. Ali on – nikad. Osim u studiju.