Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Welcome to cyberspace, I’m lost in a fog
Everything’s digital – I’m still analog
When something goes wrong, I don’t have a clue
Some 10 year old smart-ass has to show me what to do…
Ovako na poslednjem albumu Analog Man (2012) peva Joe Walsh, jedan od najvažnijih američkih middle of the road gitarista. Da čujemo naslovnu numeru:
Ta legendarna izjava potiče odavde…
…a može da se primeni u mnogim, mnogim životnim situacijama.
A tek onako usput, koristim Ajgorovu naznaku i prisećam se promene u glumačkoj podeli u drugom serijalu “Nevena”. Tada je Miloš Žutić preuzeo neke uloge, uključujući i Šandora Vilovskog, doktora crne magije i hokus-pokusa, specijalistu za alternativnu konzumaciju jaja. 
Navalio na apstraktne modele, pa ne pušta. Poludeo čovek.
Tokom jedne nedavne besane noći, malo je falilo da ustanem, zgrabim fotoaparat i krenem da slikam digitalni budilnik sa OVOLIKIM ciframa koji smo nedavno kupili, kad je stari budilnik ispustio svoju plemenitu dušu posle samo 24 godine rada. Tad sam se obuzdao, nego sam sve češće razmišljao na tu temu i nije htelo da me pusti. Bilo je to nešto nalik onom kad neku krajnje glupu pesmu spontano premotavate u glavi, pa imate utisak kao da je čujete. A lek za isterivanje iz glave je, kažu, da čuješ tu pesmu opet. Da li to onda znači da fotografisanjem objekta prestaneš da misliš o njemu? Odlučio sam da probam.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (249): 4. decembar 2012.”
Jedna pomalo zapostavljena stvar sjajnog alternativ rok benda…
Posle relativnog debakla s albumom Know Your Enemy, MSP-ovcima je trebalo tri godine da pregrupišu kreativne snage i izdaju svoj sedmi studijski album, Lifeblood. Sa njega su skinuta dva pristojna singla, “Empty Souls” i “The Love Of Richard Nixon“, ali je moj ubedljivi favorit gornja stvar.
Odlučili su da stupe u dvoboj. Niko ništa nije sumnjao.
Nedelju dana pre smaka sveta, dozvolite da vas podsetim da smak sveta nije nužno loša stvar. I zato neću da govorim “neće se ništa desiti”, poput većine postmodernih skeptika i ostalih e-džedaja. Govoriću “jebi ga, opet smo se izvukli”.
Ilustracija. Opet ilustracija. Slika i prilika dana koji sam proživeo.
Muka živa. Ponekad se zalomi takav dan da ništa ne možeš započeti zato što, kad se okreneš, ima toliko nezavršenog da te muka uhvati. Dan sam posvetio otkačivanju zaostalih poslova, što je pored redovnih zadataka učinilo da se osetim kao rob. 
U jednom položaju na stolici, proveo sam skoro šesnaest sati, doduše sa dve pauze.
Osetio sam potrebu da zapišem kako je taj dan izgledao. I evo tog zapisa.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (248): 3. decembar 2012.”
Moja kućna fonoteka (vinilska i računarska) je splet raznolikih žanrova. Tu je klasična muzika počev od 18. veka, jazz od tridesetih godina prošlog veka naovamo, funk sedamdesetih, britanska alternativna scena osamdesetih i američka devedesetih… no, kada bi iz tog mnoštva trebalo izdvojiti jednu jedinu pesmu, dileme nema.
…Navali narode, sad il’ nikad…
Ama, setio sam se nešto Milutina Butkovića, pa mi asocijacija otišla u smeru “Nevena“, pa sam se setio Šandora Vilovskog, majstora crne magije i hokus-pokusa, pa…
Neponovljivi “Neven”… Garniture DVD-ova su se pojavile jedne srede u prodavnici u Beogradu, a ja sam ih imao u rukama već u petak… Moraću da odgledam sve redom tokom novogodišnjih praznika.