Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nogu pred nogu, dok se ne desi ona prava…
Današnji zadatak koji sam sebi postavio beše lak: da u toku šetnje uhvatim bar jednu pravu. Najčešće i bude samo jedna, ako se uopšte desi, ali ja kažem “bar jednu” zato što sam nepopravljivi optimista.
I desila se u desetom minutu šetnje.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (273): 28. decembar 2012.”
Nisam se šetao u čizmicama, nego u patikama, ali tek kad sam se mašio kvake na kapiji, desio se onaj dobro poznati osećaj koji vodi u čeloklep: nisam okačio muziku za popodne. Šta ćeš, dešava se. A kao da negde gori, daleko bilo. Tek, kažem, ispade simbolično.
Danas slušamo fenomenalni (i jedini) hit najpoznatije ćerke na estradnoj sceni šezdesetih: Nancy Sinatra, cura kojoj tata nije pomogao°.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za rano veče: Čizmice za šetnju”
Prikrada nam se Prvi Januar, dan sistematskog nerada. Želim vam da ga provedete što horizontalnije možete, kad već ja to neću moći – mada ne žalim, moj vertikalni razlog ima četiri godine.
U čast nadolazećeg praznika, danas imam ogromno zadovoljstvo da vas počastim lakrdijom Ramba Amadeusa, mešavinom partizanskog klasika Po šumama i gorama, i legendarnom The House of the Rising Sun, izvedenom u KUD France Prešern 1998. godine.
Pojedinačno, The Animals su od The House of the Rising Sun, narodne pesme, stvorili tinejdžerski megahit, dok je Po šumama i gorama partizanska pesma i kao takva trenutno van fokusa.
No, Rambo Amadeus i njegov spektakularni prateći bend svakim svojim nastupom čine više od pukog izvođenja: pod kožu se uvek uvlači sjajni osećaj da je život lep, a neživot nelep, te da je bolje živeti nego ne živeti, a to upravo zato što je život lep, a neživot nelep.
Zato, Rambu i družini uvek pet zvezdica, živeli! 
Dobro de, ima tu i više pouka od deset, ali u ovom zajebantskom nastupu kod Davida Lettermana, Mick Jagger nije uspeo da omaši i štogod ciničnog menadžerskog ponašanja za koji ga optužuje niko drugi nego Keith Richards. Ali, to je neka druga priča. Da čujemo šta je to Mr Jagger naučio tokom pedeset godina.
(Uzgred: izvinjavam se na neizbežnoj reklami na početku; ja zaista nisam kriv.)
Nastavite sa čitanjem… “Pola veka staža i (samo) deset pouka”
Kako sve dođe na svoje, čudo jedno. I to brže nego što misliš da je moguće.
Izlazio sam iz garaže kad sam parkirao auto i preda mnom se našla scena koju sam podsvesno tražio već neko vreme. Toliko sam se uzrujao da sam odlučio da slikam iz ruke. Najzad, sa raspoloživom tehnikom nemam drugo rešenje za slikanje Meseca. Ali, nešto drugo je bilo posredi. Objasniću lagano; prvo da pokažem šta sam to uradio.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (272): 27. decembar 2012.”
Pesma koju danas slušamo prikladno se oslanja na ono što smo čuli juče: ako su CSN&Y načeli ugled Richarda Nixona među onima koji su do tada o američkim predsednicima razmišljali kao o bogovima sa Olimpa, onda je Stevie Wonder tek stavio mašnicu na njegov prevremeni ispraćaj u junu 1974. godine. Pesma “You Haven’t Done Nothin’“, koja je eksplicitno upućena Nixonu i njegovoj rahitičnoj politici, objavljena je na fenomenalnom albumu Fulfillingness’ First Finale (1974), koji je deo one neverovatne kanonade od pet perfektnih albuma koje je Stevie Wonder, kao niko pre njega i niko posle, dao svetu na slušanje i razmišljanje.
U stvari, odavno su među nama.
E ima to na ranču mojih matoraca. To kao neka fora, ono… A? Ša bre? Otkud znam čiji je. Znam bre da nije zajednički ranč. N’ znam, bre. Ćaletov, kevin, n’ znam. A? Ne znam bre kati kažem. Čiji je ranč, čiji je ranč! Š’a si bre brate navalio k’o ćelav na češalj, bre. Nebitno je čiji je, bre. E, tu na ranču ima sad kao fora kad se ono kao pojave pacovi, onda oni sad tu pripreme neku zamku, neku mnogo dobru i to. Ono kao nameštena da pacov krene po neku slan’nu, sir, šta li i pre nego što je stigne ispod njega se otvori neki poklopac i ovaj sad upadne u bure i to. I sad on je tu živ u buretu, a gore se poklopac sam zatvori. I ono, sve se super namesti da na istu zamku naleti drugi pacov i posle treći i tako. E, sad je tu kao fora odrediti koliko pacova želiš tu kao na dnu bureta, ali da je bure čvrsto, ono da ne mogu da ga pregrizu. I sad tu kao oni puste pacove da gladuju i kad su ono mnogo gladni i to, krenu jedni na druge. A? Pa, ono kao da se jedu, bre i to. E sad tu pobedi onaj baja koji je najači i pojede ostale. I onda ga ovi kao čuvaju još nešto kao da se zaceli to što je ranjen i da ponovo ogladni. E, tu ga sad kao ono puste napolje i ovaj šta! Krene gladan da juri ostale pacove da jede, jer je ono kao sad navikao na to meso i za dandva em nema više pacova jer ih ovaj sve izeo, em i on posle umre od gladi. Strava, brate!
Jučerašnji klip je izazvao oštru reakciju, što mi nije bila namera. 
Uglavnom, red je da malo usporimo. Evo kako se broji od sto do jedan u stotinu filmskih isečaka.
Svaka čast autoru na trudu. Stvarno ponekad zavidim zamlatama. Zamislite samo: neko je imao dovoljno vremena i nije mu bilo mrsko da napravi ovako nešto…