Svaki tekst koji sam ikada napisao sadržavao je samo lične stavove. Ali nijedan tekst koji sam do sada napisao nije sadržavao toliko ličnih stavova kao ovaj.
Celokupan prostor SFRJ iznedrio je pristojan broj izvanrednih muzičara koji se sa pravom mogu porediti sa svetskim veličinama. No, gledano po dužini trajanja, mogućnosti da održe koncert sastavljen isključivo od zaista dobrih pesama bez ijednog trenutka gubitka kvaliteta, ogromnoj, i širokoj bazi potpuno fanatizovanih ljubitelja, ali i sistematskoj neprofesionalnosti glede svega van kreiranja muzike, Smak predstavlja fenomen. Taj se fenomen može opisati veoma kratko, poznatom krilaticom: svetsko, a naše. Šta je šta, i zašto, sledi u nastavku.
Svetsko…
Muzički opus grupe Smak je potpuno ravnopravan sa bilo kojim svetski priznatim muzičkim b(r)endom. Koncert u Beogradu trajao je preko dva sata, sa dva bisa, tokom koga su sve vreme izvođene vrhunske kompozicije, kojih se niko na svetu ne bi postideo, dok su iza kulisa ostale neodsvirane mnoge pesme koje bi se mirne duše mogle naći i na repertoaru. Kako god, koncert je bio presek impresivnog četrdesetogodišnjeg rada.
Publika je sa puno emocija i ovacija pratila nastup originalnog pevača benda, Borisa Aranđelovića, zahvalna za svaku reč koju je otpevao. Tokom godina, glas se istanjio, izgubio na punoći i snazi, ali je zadržao visinu i toplotu. U pomoć pevaču (čija je mladost postavila pretežak zadatak i drugim mladostima a kamoli njegovoj starosti) prizvani su prateći vokali (komada tri: plavuša, tršava crnka, i momče), pri čemu je tršava herojski iznela posao prenošenja Borisovih mladalačkih vokalnih ludorija. Svaka čast i Borisu° i tršavoj.
Radomir Mihajlović Točak, alfa i omega benda, je imao najteži zadatak: stajao je zapravo sam, pred 18 hiljada ljudi koji napamet znaju svaku finesu svakog sola svake pesme koju je njegova mladost izbrusila do perfekcije. Njegovo sviranje je slično Borisovom vokalu: istanjilo se, vinjete iz mladosti više nisu tu, ali emocija je ostala. Jednom majstor, uvek majstor².
Deo koncerta u kome je pevao drugi pevač benda, Dejan Najdanović, prividno paradoksalno je bio kreativno najintrigantiji: ispostavilo se da poslednji, prezreni, manje bluzerski a više rokerski deo karijere Smaka krije sjajne melodijske bisere koji bi, da je sreće, u rukama nekih energičnih, hrabrih klinaca mogli da budu fantastični hitovi. Te pesme su tek crtice (nikako ranije do kraja razrađene kompozicije kojima se nema šta ni dodati ni oduzeti) u kojima Točak svira konzervativnije, trzalicom.
Ostatak benda je bio na mestu kao večita i verna pratnja dvojici heroja. Drugi gitarista, Milan Milosavljević je odličan, podozrevam da ponekada služi Točku za istu stvar za koju je tršava služila Borisu. Istina, klavijaturista bio bezličan, suva kopija tonova sa nosača zvuka, a smisao bubnjarske manufakture Kepa inc. mi sistematski izmiče (da se ne izrazim teže). No, koga briga: istina je oinako precenjena.
Lazi Ristovskom je odata pošta odličnim izvođenjem obrade Gde si dušo, gde si rano, koja čeka svoj trenutak u šteku Obrade u 13.
Gost harmonikaš, Pera Džo, imao je sjajni nastup tokom pesme Šumadijski bluz, gde se pokazao energičnijim od ostatka benda koji nije imao snage da krene putem bluzerskog ludila, gde je Perina energija lako mogla da ode.
… a naše
Zaista ne znam kako se formira cena karte za koncert. Meni su tražili, na blagajni Kombank arene, dvadeset evra, da bih dobio dobro sedeće mesto. I ja sam na tu cenu pristao, i platio sam je. No, za cenu karte očekujem neke stvari: da koncert počne na vreme; da traje bar dva sata; da nema (providnih) tehničkih grešaka; da bend bude profesionalan. Ta moja očekivanja moraju da budu uključena u cenu karte, jer ovo nije 1965, već 2012. godina. Ne kažem da je lako, već da je tako.
Međutim:
Koncert je počeo sa zakašnjenjem od bespotrebnih petnaest minuta, nastupom pregrupe, beogradskog benda Hipnagoga Slike. Retko glup bend, retko glupe pesme. Bez melodije, bez sola, bez smisla. Bataljujte, deco, ako je ono što ste svirali najbolje što imate. Odnosno, bataljujte u svakom slučaju, jer ako pred 18 hiljada ljudi niste svirali najbolje što imate, nikada i nećete.
U prvih nekoliko pesama se povremeno čulo neprijatno brujanje nejasnog izvora.
Kada je na kraju furioznog izvođenja pesme Južni voz pevač Najda pokušao da proguta više nego što može, frontmen RM Točak je javno izjavio da je to bio gaf, da se oni izvinjavaju, i da će se kraj pesme ponoviti, ovog puta bez pevača.
Ne kažem da je lako pesmu početi klimaksom. Ali, ako treba već svirati Tendži-Tandži, onda ima da se vežba koliko god treba da bi taj početak zvučao kako treba, a ne kao da Kinezi daju ime detetu. Nije sramota ni preslušati kako Metallica počinje No Leaf Clover.
Momče, prateći vokal, ponašalo se kao da bi sigurno kupilo kartu da ga nisu unajmili da peva.
I naravno, pre svega i na prvom mestu, i aman i zaman, može li to ozvučenje biti bolje?
Ove besmislene sitnice i krupnice, koje svoj izvor vuku iz šumadijskog mirenja sa filozofijom turske kaldrme, demonstriraju zašto Smak, uprkos potpunoj muzičkoj ravnopravnosti, nije ono što (recimo) Rollingstones jesu: globalna institucija. Šteta, velika šteta.
—
° Papiri koji su stajali ispred Borisa, verovatno sa tekstovima pesama, jedan po jedan su padali sa stalka, uz komentar moje gospoje Šta će mu ti papiri, ionako ne vidi da pročita bez naočara…
² Pohvala i tome da se zaista odlično obukao, tercira gospoja.
Рок концерт да почне на време? Никад! По дефиницији је немогуће, јер ако почне на време онда није рок концерт :). Грбо, колико су каснили Стонси у Пешти?
Него, ајде, за овај дочек смо се, видим, лепо спремили и опремили. Међутим, шта ћемо за три (или беше четири) дана кад пада српски смак света?
Ako se dobro sećam, počeli su u 21:00, a završili u 23:40.
Može se, može – mada je to i najmanje bitno…
Da, bilo je precizno tempiranih i dobro posećenih koncerata koje sam pohodio. Da baš ne pominjem male koncerte poput onih u Steva centru… Bowie u Pešti 1990. godine – po mom satu izašao sa minut zakašnjenja. Eric Clapton na beogradskom Sajmu februara 1984, izašao na scenu tačno u 20:00. Bilo je jošte, ali ko bi sad setio svega.
Slučajno sam naleteo na ovaj komentar koncerta i ne znam čime se autor bavi (šta ume da radi) no istine radi evo par objašnjenja.
Južni Voz je ponovljen jer nije odsviran sa Zoranom Milanovićem koji je imao problem sa instrumentom. Ako već stručno zapažate modne detalje čudno je da ne vidite da nedostaje ceo basista na bini. Zato je Točak rekao “imali smo mali PEH, odsviraćemo ponovo”. Južni voz je inače bila poslednja stvar predvidjena za Najdanovićev blok koncerta. Potom su odsvirali su skraćenu verziju numere u instrumentalnoj formi.
Tačno je da kvalitet zvuka i odnos jačine instrumenata nije bio na istom nivou u svim delovima Arene.
Organizator se nije nadao poseti od 20000 ljudi i velikoj potražnji za ulaznicama na sam dan koncerta bukvalno pred sam početak. To je dovelo do usporenog ulaska u Arenu.
Što se ostatka komentara tiče, sa ličnim utiskom i laičkim procenama se ne polemiše.
Hvala, Dragane, na pojašnjenju. Zaista nisam primetio da basista nedostaje. Jasno, tek me to čini zaprepašćenim.
A Vi ste, naravno, slobodni da ovde ostavite svoje mišljenje ako želite, jer sam svoje mišljenje odvojio od bilo kakve objektivnosti krajnje otvoreno, ali i takvo mišljenje je podložno kritici kroz kulturan dijalog.
Simpatična mi je ta imenjakova opaska da se organizator nije nadao poseti od 20.000 ljudi. A koliko se nadao? Koliko ulaznica je bilo u opticaju?
Broj posetilaca svakako nije dovoljno dobro opravdanje za kašnjenje. Ne mogu da komentarišem razloge jer nisam bio na tom koncertu, al ina iskustvu od pet-šest koncerata koje jesam pohodio u Areni, a sve i jedan je kasnio, mogu da primetim manir posetilaca da kasno dolaze na koncert. Uvek sam bio na svom mestu barem 20 minuta pre zakazanog početka koncerta, a i parter i tribine bi bili poluprazni. Prosto, koncerti su morali da počnu kasnije zbog nevaspitanih posetilaca.
Imao bih šta da kažem i o Smaku, ali velim – nisam pohodio taj koncert, pa bi bilo malčice degutantno da se izjašnjavam. Pride, iz poštovanja prema muzici uz koju sam odrastao, prećutaću ono što mislim.
Prvobitno je “štampano” 15600 ulaznica. Organizator je upozoren par dana pred koncert da može doći do problema u slučaju dolaska većeg broja posetilaca, iz drugih gradova Srbije i iz okruženja. U tom smislu je sugerisano da se preko medija objavi informacija o preostalom broju karata. Mislim da su vrata Arene otvorena i ranije nego što se to u sličnim prilikama radi ali su preostala mesta na krilnim sektorima nivoa 400 popunjena tek posle 21h, odnosno pred kraj nastupa predgrupe.
Nije samo o Areni reč, posetioci beogradskih koncerata već decenijama imaju ustaljenu naviku da na koncerte ulaze što kasnije mogu, bila to dvorana Kolarčeve zadužbine, Steva centar ili ma koja druga. Na Kolarcu se osoblje uglavnom trudi (i mahom uspeva) da takvu publiku zadrži pred vratima do kraja prve numere na programu, jer valja imati bar mrvicu pristojnosti prema izvođačima u relativno maloj sali, ali u Steva centru to, čini mi se, nije baš uspešno.
Ako se na bilo koji događaj krene sa ciljem brojanja nedostataka, traženja dlaka u jajetu, sa dostojnom pratiljom ‘gospojom’ koja se trudi da bude duhovita… pitam te a i gospoju: ko ste vi da se sprdate sa Smakom?
Molim da ponovo pročitate tekst, sa Smakom se nismo sprdali. Ima tu malo šale, čisto da razbije opisani osećaj štete. Ali i da se jesmo sprdali, pa šta, pravo sprdnje postoji nad skoro svakom pojavom na svetu, i nijedna rok grupa na svetu ne spada u izuzetke.
Obožavam ove koji rock grupe pretvaraju u predmet fetiša. No, to je izgleda naša praksa: ne znamo za bolje, pa ovo što imamo smatramo najboljim.
Šteta.
Свако може да се спрда с било чим. Релативизација хара светом, што има за нуспојаву ту слободу спрдања, али и релативизује и домете саме спрдачине. Тј ко се спрда неће бити озбиљно схваћен, углавном.
С друге стране, један од знакова распознавања врхунских мајстора је да не узимају себе превише озбиљно, и почесто умеју да се зезају на свој рачун. Види “Ја пјевам да ми прође вријеме” као пример, којим Арсен није себе никако умањио.
И, на крају, ако је рок уметност побуне, неће ваљда, онако комуњарски, да из те критике свега постојећег изузме себе?
Bullseye, što bi rekli u Turkmenistanu!
Točak, sam po sebi, ima u sebi previše tanatosa, ali ga priznajem kao pravog umetnika. Problem sa grupom Smak je u tome što nikad nisu bili u stanju da odgovore na potrebu za fetišiziranjem imena – zato oni nikad nisu postali velika ppriča, pogotovo nisu postali brend. Ali su bili nepatvoreni rock’n’roll.
Beše priča u dokumentarnoj TV seriji “Rockumenti”, čiji autor je legendarni Peca Popović. U epizodi u kojoj je intervjuisao danas pokojnog Lazu Ristovskog, Peca ga je pitao o onom vremenu kada je de facto bio član dva benda – Smaka i Bijelog dugmeta. Pitanje je bilo neposredno: u kom bendu se osećao bolje.
Laza je tada ispričao nešto što nije moglo da se čuje često. Karikiram priču, ali svodi se na činjenice. Elem, u Bijelom dugmetu se sve znalo matematički precizno: toliko dana, toliko sati dnevno, tamo i tamo tad i tad, traju pripreme za turneju. A onda, turneja traje toliko, tom i tom putanjom, sobe u tim hotelima su ti već rezervisane, sve traje toliko, zarada je tolika, do u dinar. Scenario koncerata je bio upriličen do u sekund i sve je išlo najprofesionalnije moguće.
A onda mu telefonira Točak i kaže: “Imamo turneju po Šumadiji, ‘ajde dođi”. Kad ćemo i gde provežbati, pita ga Laza. Šta ima da vežbamo, znaš sve što treba. I onda završimo u nekom selu u kome osvetljenje na bini čine dve sijalice, ozvučenje škripi zbog slabe struje, monitori ne rade, u zemlju da propadnem od kilave svirke celog benda. U sledećem selu, sutra uveče, ista priča, ne napustim grupu samo zato što sam obećao da ću uraditi sve što se traži.
A onda, reče Laza, u trećem selu sledeće subote, nešto krcne svima na sceni i odsviramo najbolji koncert u životu. Ispadne takva svirka da sve one blamaže zaboravimo u momentu. Hodamo metar iznad zemlje posle takve svirke. Desi se nešto što u Bijelom dugmetu nije bilo šanse da se desi.
Da, rad u Smaku mi je bio neuporedivo draži, zaključi Laza.
E vidiš, meni se one večeri 1986. godine u “Pioniru” učinilo da sam napravio veliku, veoma veliku grešku što sam došao na koncert Smaka. A desilo se da sam gledao i slušao Smak na nenajavljenom okupljanju na bini improvizovanoj od stolova u menzi studentskog doma “Karaburma” na brucošijadi 1985, negde u sitne sate kad je već bilo vreme da se ide na spavanje, i da sam otišao, ne bih čuo jednu od najboljih svirki u svom životu. I kako sad čovek da bude pametan?
Plašim se da grupu Smak često brane oni koji ne žele da priznaju da većina njihovih svirki ispadne ćorak. Na stranu to što ima previše ljudi koji su čuli par dobrih svirki u životu i nakon tog iskustva odlučili da su toliki stručnjaci da čak i lična mišljenja drugih smatraju manjkavim.
Smaku je nedostajala neka životinja kao menadžer, neko koje bio ono što je Peter Grant bio za Led Zeppelin. Bio bi to neko ko bi, za početak, sprečio Točka da ikada da bilo kakvu izjavu.
Amin.