Kao što već znamo, nema bolje filmske poezije od one koju su ostavili italijanski velemajstori…
| Originalni naziv: | Amarcord |
| Godina izdanja: | 1973. |
| Reditelj: | Federico Fellini |
| Glavne uloge: | Magali Noël, Bruno Zanin, Pupella Maggio i mnogi drugi |
| Trajanje: | 124 minuta |
Dugo se, dugo već meračim da se javim sa prikazom ovog filma… Nemojte me terati niti očekujte da ikada sastavim listu od pet, deset, dvajespet, stotinu, ne znam ni ja koliko filmova koje bih poneo sa sobom na pusto ostrvo. Ali, budite sigurni da kad bih morao da izaberem manje od pet, radije ne bih izabrao nijedan; a kad bih mogao da izaberem samo pet, Amarcord bi sigurno bio jedan od njih. I to bi bio prvi izabrani, bez trunčice dileme.
Prepričaću vam okvir filma, ali ako ste gledali film, već sad znate da je uzaludno pričati, a ako se tek spremate da ga gledate° naučićete da ne treba verovati primitivnim prepričavanjima poput ovog što sledi. Jer ako je ikada ikome uspelo da slike apsurda predstavi tako da one budu prihvaćene kao prava slika sveta, onda je to uspelo Felliniju u ovom filmu. A tu bilo koje prepričavanje odmah pada u vodu.
Rano proleće pupi, lete mace sa javora, vidimo pitoresknu sliku varošice u nekoj primorskoj pripizdini u Italiji u praskozorje Drugog svetskog rata. Tek letimice prateći sudbinu dečaka na pragu adolescentskog doba, ova filmska arabeska nam dočarava duh jednog vremena kroz niz neverovatnih vinjeta koje su sekvencirane kao epizode. Priča za pričom, lirika žudnje za životom je opisana u ciklusu od jedne cele godine. Vezivno tkivo fabule je fantazmagorično, zbilja takvo da na mahove ne znate šta je zaista san a šta java, neverovatno romantično, često izuzetno duhovito, na mahove veoma gorko, a sve vreme slavi život običnog čoveka onako kako je samo nekolicini italijanskih reditelja to uspelo u sveukupnoj svetskoj kinematografiji.
Nemoguće je dati odgovor na tako banalno pitanje kao što bi bilo “da li je ovo Felinijev najbolji film”, jer ne mogu se porediti jedinstvena remek-dela; i ne grešite dušu da ikad pokušate da rangirate Felinijeve filmove. Ali moguće je pričati satima o raznim detaljima filma. Recimo, o ovom:
Ovaj insert iz filma koji ste, nadam se, pažljivo pogledali, dovoljan je da razumete o kako veličanstvenoj filmskoj poeziji je reč. Ima još dosta primera na jutjubu, pa neka vam ne bude mrsko da ih pogledate. Ja ću izabrati još jedan furiozni insert – moram! Obratite pažnju na dedu (un-due-tre! un-due-tre! un-due-tre! 
) i ne sekirajte se ako ne razumete italijanski – nema veze! Pripazite i na to da je možda moguće pogledati i ceo film na jutjubu.
Nego, samo jedna reč o glavnoj muzičkoj temi filma Amarcord, najpoznatijoj i jednoj od najboljih koje je italijanska kinematografija ostavila svetu. Legenda kaže da je Fellini došao Ninu Roti u posetu i izvalio danas legendarnu rečenicu: “Treba mi tema koja je vesela i sa tužnom atmosferom”. Kao što sam jednom već napisao, bio je to zahtev koji zvuči kao da mu je tražio vrelu kafu koja je toliko hladna da trnu zubi. 
Tome je, naizgled, bilo nemoguće udovoljiti i Nino Rota je dugo tražio ideje, ali nijednu koju bi našao nije bilo moguće eksploatisati u filmu. A onda… Nekako se zadesilo da je Rota jedne večeri potpuno nevezano krenuo da veze po klaviru, svirajući neki iščašeni motiv u molskoj skali umesto u durskoj. Fellini je dreknuo “to je to!” i tako je rođen još jedan komadić istorije filmske muzike.
Stotinu puta sam pomislio kako bi bilo dobro da su Magnus i Bunker smestili fabulu stripa “Alan Ford” u scenografiju filma “Amarcord”; a onda se prisetim kako je legendarni strip ipak rođen pre tog filma… Eh, ne mo’š svetu ugoditi.
________
° A u slučaju da niste gledali film niti imate nameru da ga pogledate, nije mi jasno šta uopšte radite ovde. Ako spadate u takve, molim vas: nađite neko drugo mesto da blejite na Vebu.