Dokumentarna, ad hoc.
Priča oko ove fotke je kratka: jedan znanac je danas došao iz Beograda u Kikindu, gde je kupio neku veliku kolekciju časopisa sa žutim okvirom. Slučaj je hteo da sretnem čoveka pre nego što je krenuo kući, pa sam bio u prilici da na čas vidim taj ulov, taman da štriknem fotku… Boktemazo, pun gepek i puno zadnje sedište kola: ko zna koliko godišta tu ima. A koliko je koštalo, iz pristojnosti nisam pitao.
Na stranu vanredna prilika, mada nije dugo trajala: baš se nisam proslavio slikajući, što se vidi i na ovom frtaljčetu, a kamoli na većoj slici. Aparat je bio pogrešno podešen, a ja nisam pazio šta radim, eto toliko sam se zblanuo scenom. Ovo uklanjanje svih boja osim karakteristične zapravo nije kreativni element (doduše, dopao mi se rezultat nakon što sam ga dosegao), nego je to čista mimikrija: pokušavao sam da prikrijem manu navodeći vas da gledate dalje od onog što čini očiglednu grešku načinjenu u toku slikanja.
Presuda: mišn not akomplišd. 
Istina, i pored tehničkog nedostatka, fotka je prilično simpatična, a čini zanimljiv dokument. Ali ovde govorim najpre o tome da nisam pravilno reagovao kad je to bilo potrebno, a to je vrlo loše. A drugo, namera prikrivanja problema je loša stvar sama po sebi.
Vreme je da pronađem novi način rešavanja scena koje treba fotografisati. Pritom ne smem ignorisati povremenu potrebu da požurim. Negde sam pročitao da vešti korisnik nekog fotoaparata, ako poznaje mašinu koju drži u ruci, mora biti u stanju da podešavanjima reši bilo koji karakteristični problem scene koju želi da uhvati u roku od deset sekundi. Iskreno, slažem se sa tim. Sad samo treba da vidim šta ću da uradim sa poukom tog slaganja…
Srećna NG!