A sad, nešto čemu se niste nadali, nešto što će Suštinu pasijansa definitivno zakucati na mapu pripadnika svake hedonističke sekte koji je u stanju da prati ove tekstove. Dame i gospodo: sledi demistifikacija mokrinskog sira.
Donedavno, mokrinski sir se pravio samo u Mokrinu, ali u poslednje vreme ga prave i po Kikindi. Jer znate, nije to baš tako velika tajna – trik je samo u tome da imate čisto mleko, čiste posude, valjano sirište, malo soli i hrabrosti da se petljate sa vrućom smesom i da sve uradite na vreme.
Mi taj sir u poslednje vreme ređe kupujemo. Osim što su se proizvođači malo obezobrazili sa cenom, uto se pokazalo i da im nedostaje osećaj za stalnost kvaliteta. A to je nešto što ne opraštam. Posebno mi nije bila po volji ona baba sa pijace u čijem siru smo sve češće nalazili dlake, pa smo je eliminisali sa spiska dobavljača. A komšinica Mica, sve mi se čini, nešto manje nego pre voli da pravi taj sir, mada je nekada bio izvanredan. Čak sam ga raznosio po Beogradu i Kragujevcu, uz ovacije primalaca.
Najbolji je od one žene na salašu kod “Devet grla”, zaboravih ime, popih dve litre slovenačkog domaćeg “rdečeg” primorskog vina. Drži kvalitet, a i cena je OK. To u stvari nije salaš, već je tamo ona kuća s dimnjakom sa starim irigacionim sistemom gde su pumpe na paru.
Zahvaljujući špici, setih se da je moj omiljeni proizvođač gospođa Juliška, druga sa spiska. B)
Ovo sa sirom je pravo lleeepppoooo.
Nego bio sam i ja kod te Babe, u društvu sa lokalnim kontrabiznismenom ili kako se već kaže. Na jelovniku je bilo: pomenuti sir, sveža jaja, svež hleb, domaća šunka i kiseli krastavci. Dok su oni pričali o biznisu ja sam astal počistio.
Autoru priloga se najiskrenije zahvaljujem na načetoj temi, sa porukom lične prirode: samo tako, udri Bracika.