Zona sumraka

Kako se davne slike očas vrate, to je neverovatno.

Sinoć sam nešto špartao tamo-amo po jutjubu, pa među linkovima sa strane natrčao na ime Golden Earring… To je grupa na koju nisam pomislio ko zna koliko godina. I da bi stvar bila lepša, nije to bila pesma “Radar Love“, koju smo besomučno slušali na rock večerima u diskoteci “Delfin”, nego “Twilight Zone“, jedna koju sam ranije čuo svega par puta, dovoljno malo da bih zaboravio na nju. A sad ne samo da sam je se setio, nego sam natrčao na akustičnu verziju.

Prvo da čujemo stvar, a onda imam još ponešto da ispričam.

Ne znam da li ste čuli za Golden Earring; ako ste moje generacije ili stariji, verovatno jeste, jer beše to grupa kojoj je bilo sasvim udobno na radiju, u onoj eri pre MTV-recepture za uspeh. Imao sam davno neku kasetu sa pet stvari snimljenih sa neke ploče, boktepita ko mi je i kad to snimio; od njih sam slušao samo “Radar Love“, a pesma koju danas slušamo je izašla tek 1982, kad se više nisam bavio tim fahom (mada, vredno je i tu verziju čuti), mada sad pamtim da sam je tih godina čuo na radiju.

Čačnem tamo-amo i šokiram se, jer nikad ranije nisam pazio na to kakav je portfolio grupe Golden Earring. Znao sam da su Holanđani, da je “Radar Love” bio veliki hit u Americi ranih sedamdesetih – i to je bilo sve. A nisam znao da grupa radi neprekidno od 1961. godine do danas (doduše, sa mnogo personalnih promena – ali kome to smeta, neka pogleda koliko ljudi je sviralo u Jethro Tull). Obaška, iza sebe su ostavili skoro 40 albuma! Nisam znao ni to da je, isključiv nekoliko imena koji su pripadali onom što se nazivalo British Invasion, baš Golden Earring jedna od prvih AOR grupa iz Evrope koja je uspela da probije slušalište Amerike (doduše, bilo je to kratkog daha).

Nevolja sa ovim oblikom prangijaške muzike je to što je vrlo zarazna za slušanje, ali traži aktivni pristup, što aftamacki sužava slušalačku publiku na manjinu koja traži nešto više od pukog mlataranja u okviru rif-orijentisanog hard rocka (na čijoj ivici je ovaj bend obitavao). Ali izgleda da je baš ta osobina dovela ekipu do zone stabilnog rada tokom dugih decenija. Svirka koju smo ovde čuli može da se protumači kao zreli pristup, nešto što smo u poslednjih deset do petnaest godina videli i kod nekoh drugih preživelih prangijaša (odmah mi padne na pamet grupa Uriah Heep).

– * –

Nego, imam reč i o ličnom doživljaju slušanja ove svirke.

Elem, odavno sam prestao da razmišljam o gitari. Polako ali sigurno, ja sam svoje ozbiljno sviranje gitare parkirao na neodređeno vreme još početkom devedesetih, negde u vreme kad sam prodao dušu đavolu zbog te jebene struke koju sam odabrao. A onda, uzimao sam gitaru u ruke jednom mesečno, pa dvaput godišnje, pa jednom u međutim, da bih i to skoro sasvim prestao. I ponekad samo, kad čujem neku dobru prangiju na akustičnim gitarama, poput ove, setim se svog davnog, spontanog ali čvrstog izbora da ostanem na akustičnoj gitari – čak i u vreme kada je bilo realno izvodljivo da nabavim neku ozbiljniju električnu gitaru i pojačalo (Stratocaster, moj nedosanjani san). Ostao sam da zastupam mišljenje kako energija pri sviranju ne sme da dolazi iz glasnoće i više sam uživao u dinamici koju sam pravim nego u onoj koju bih mogao da napravim ako odvrnem Marshall na 11.

Prisećajući se tako svega toga dok sam sinoć slušao ovu izvedbu po treći put uzastopce, vrag da me odnese, zasvrbe me prsti da dohvatim gitaru i malo promrdam prste. Nije mi se to desilo odavno. A eto, nema tri dana kako me je Robert podsetio na dogovor iz studentskih dana da ćemo napraviti kućni bend kad napunimo pedeset, pa svirati negde daleko od javnosti, možda u njegovom vinskom podrumu ili u mojoj kuhinji. A do tog doba nije još mnogo ostalo.

I vidiš, kad malo bolje razmislim o tome, sad mi se čini da to uopšte nije loša ideja. Osim što pomalo ima miris, ukus i boje zone sumraka.