Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Istrčao golman u polje, pa se kerebeči. Uto se desio i kontranapad, u odbrani nigde nikog (jebote, k’o da rade u katastru) i uto se goman setio da bi štogod mogao da se vrati na gol… I tako to…
Odavno više ne pratim fudbal jer nema više ovakvih stvari. Prestao sam da pratim fudbal nakon što mi se smučilo da na utakmicama OFK “Kikinde” gledam tri (i slovima: tri) varijante napada i jednu (i slovima: jednu) varijantu odbrane iz utakmice u utakmicu.
Ispade da smo dočekivali tzv. srpsku novu godinu. A zapravo, samo smo pili silvanac.
Došli nam PoZZdravljač i Cicika, pa smo malo posedeli uz uobičajeni sastav hedonističkih komponenti za stolom. I taman da uhvatim kadar za trpezom, kad krene Jasna da čantra o uglu snimanja, Cicika da mi pravi ugao snimanja prema Jasninom čantrajzu, ja da se prisećam jedne profesionalne foto-sesije u kojoj su razni društveni elementi pokušali da doprinesu svojim iskustvom u digitalnoj fotografiji, i očas mi se raspadne ideja.
Posle sam uslikao jabuke, čisto onako, iz fazona.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (289): 13. januar 2013.”
Informacija nije znanje, znanje nije mudrost, mudrost nije istina, istina nije lepota, lepota nije muzika, muzika je najbolja!
Ako ste ikad čuli ovaj citat, onda znate i od koga potiče. Ko je bio i kakav je bio Frank Zappa, zaista bi bilo pretenciozno tvrditi da je moguće opisati u dve-tri rečenice ili nekim člankom, pa taman to bila i gerila-kompilacija faktografskih teza. Možete krenuti sa oficijelnog sajta gde postoji radio stream, možete pokušati sa jutjub kanalom, ali ja vam predlažem da krenete na muzičko hodočašće: potražite, pronađite i preslušajte sve autorske albume koje uspete da pronađete.
Danas slušamo ključnu numeru sa albuma Hot Rats (1969), koji je mnogim poštovaocima rada Franka Zappe bio prvi koji su otkrili, jer je bio prvo visokotiražno delo u njegovom opusu. Istina, singl “Peaches en Regalia” je izašao tek sledeće godine, ali bejahu to godine kada je radio bio najvažniji faktor.
Proći će i ova zajebancija, koliko sutra. A šta onda? Jedino vam je preostalo još da uhvatite nekog rođaka ili poznanika koji slavi Svetog Jovana, Svetog Savu ili koju manju slavu u januarsko-februarskom špilu. A onda, jebigica: posle svega, moraćete da počnete da radite…
Izgleda da moramo da zadovoljimo šablon “hleba i igara”, što se na balkanskom podneblju radije tumači kao “krkanja i laganja”. Jedino zajedničko tim principima je veličanje nedostatka namere za razmišljanjem bilo koje vrste. Šta ćemo, jadni, ako nam crkne televizor, a banka neće da nam da gotovinski kredit za potrošnju? Gde ćemo, kukavni, ako se završi serija “Sulejman Ljubičanstveni“, a ne bude otkupljen sledeći serijal? Kako ćemo, nesrećni, rodbini na oči ako propustimo bilo šta od Bjelogrlićevih produkcija – o čemu ćemo diskutovati?
Nije lako živeti u ovo doba aktivnih medija. Toliko zanimljivog, a ništa nije na tacnu. Došao šeik da kupi oranice koje država nije vratila vlasnicima i, ako može umesto kusura, videćemo, fudbalski klub kojem je država protivzakonito dala oprost od dugova. I nema veze što je šeik priznao Kosovo, to niko nije rekao na televiziji, pa stoga nije važno. Važno je samo ono što se kaže na televiziji, je li tako? Bolje da kupim novi televizor pre nego što ovaj stari crkne, je li tako?…
Uostalom, licemerje je vrlina. Pa da… Čekaj malo, pa ubraja se u vrline, zar ne?… Eeee….
Dok to ne bude sasvim razjašnjeno, hajde da se malo pozabavimo pregledom dešavanja.
Zapravo, nije solo, nego je trio, ili je možda kvartet, nisam baš sasvim siguran. Poenta je u – čemu? U instrumentu ili u izvođaču?
Kako izgleda kad on solira po njima, pitam se.
Ovaj dečko je moj heroj…
Mali Robert je moj trenutni favorit kao foto-model. Te face, to glumatanje pred objektivom, taj stav “znam šta hoću” retko se sreće i kod deset puta starijih, a njemu još nisu ni dve i po. Večeras smo bili u poseti njemu i njegovim roditeljima, pa smo se lepo družili. A fotka koju sam izvukao je jedna sa “uh!” faktorom: iz nekog suludog razloga, zatvorio sam blic, pa odapeo onako, da uhvatim taj pogled. Ispade slika u mraku, neponovljiva – jer kad sam pokušao da uhvatim to isto sa blicem, naravno da njemu nije bilo po volji…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (288): 12. januar 2013.”
“Šta-šta-šta to slušaš?”, uhvati me Jasna ovog popodneva. “Otkad ti to slušaš?”. Pa slušam, hoću i ja da znam šta je to. Ne gledam više televiziju da bih saznao za nova imena. Čujem, stavim u odgovarajuću nišu i to je to.
Danas slušamo jedno relativno novo ime. Kaže Jasna “nije novo, šta lupaš bre, rade od devedesetih”, a ja lepo kažem “relativno”, jer meni je novo… Onda ja nju pitam da mi kaže šta zna o njima, a onda kaže “Ja da ti kažem? Neću!”… E, pretrgli se: šest albuma za osamnaest godina… I tako, uz šalu vreme leti: Skunk Anansie.
Kaže Jasna da stavim ovu verziju spota.
Šta bi bilo kad bi psi i mačke umeli da govore? Ova malecka studija se bavi time.
Stereotipi? Predrasude? Činjenice?