Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kondiciona vežba. A pride i čuvanje tradicije.
Kao što znate, veoma sam sklon da fotografišem knjigu koju sam upravo kupio. I evo, već treći dan na stolu stoji, namerno na mestu na kom mi smeta, knjiga u koju ću tek da zagnjurim. Moja četvoromesečna epopeja sa Amazonom je ovim privedena kraju… Ali to je neka druga priča.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (287): 11. januar 2013.”
Danas slušamo pesmu koja je prošla pomalo ispod radara većine današnjih poštovalaca Rya Coodera. Ono jeste da se cela kompilacija iz 1985. godine zove Why Don’t You Try Me Tonight? – baš kao i ta pesma, ali opet, empirijski sam utvrdio da nema mnogo onih koji prepoznaju pesmu, jer te 1980. godine, kada je izašao album Borderline, Ry Cooder nije bio baš široko poznat kao što to beše nakon filma Paris, Texas (1984).
Svet je jedno veliko zamešateljstvo raznolikih referentnih okvira. Kada se jako različiti referentni okviri sretnu, niko ne može unapred da kaže šta će se iz toga izroditi. Poput jedne čudne situacije u severozapadnoj Australiji, gde je jedno pleme Aboridžina doživelo skok od deset hiljada godina za samo nekoliko meseci.
Potresno i poučno. Zapravo, veličanstveno.
Mnogo hteo! Mnogo započeo! Šum veliki u tome ga omeo!
Znao sam da ću imati minut-dva na jednoj raskrsnici u gradu, pa sam poneo fotoaparat u nameri da uhvatim večernji snimak jedne stare zgrade iza kružnog toka. Znao sam i to da ću morati da pribegnem visokom ISO faktoru, ali sam loše procenio šta mogu da kompenzujem, pa je pri sastavljanju elemenata u hdr ispalo šta je ispalo…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (286): 10. januar 2013.”
I’ll learn to work the saxophone, I’ll play just what I feel
Drink Scotch whisky all night long and die behind the wheel
Danas je 65. rođendan Donalda Fagena, jednog od malobrojnih genija crossover odeljka muzičke scene. U to ime slušamo “Deacon Blues” jednu od sedam najlepših pesama sa albuma Aja (1977) grupe Steely Dan, ovog puta u živoj izvedbi iz 2006. Neka ovaj prilog bude surogat za moju neopevanu lenjost: već dve godine nisam preslušao kompletan opus grupe, kao što sam nekad ritualno radio barem jednom godišnje.
They got a name for the winners in the world, I want a name when I lose…
Jebote.
Već godinama sam potpuno neodlučan da odredim koju životinju smatram najviše veličanstvenom od svih. Jedan kandidat je sibirski tigar, a drugi… Pogledajte ovo.
Poverenje ovog čoveka u tehnologiju je, očigledno, neizmerno veliko. Ne bih se usudio ni pod tačkom razno, ama ni uz mamljenje netrivijalnim novčanim iznosima. Fala lepo. Te garniture otvarača za konzerve što meda drži u svakoj šapi, šta ja znam, ne bih da proveravam koliko su jaki.
Ali da se razumemo: put na Svalbard je jedan od onih tvrdih, jasno artikulisanih snova koje nosim u sebi. I to baš zbog foto-sesije života, a to je foto-lov na bele medvede.
Došla na red.
– Koliko velika tegla?
– Šta ja znam, Od kile, može i veća. Bolje manja.
– Šta će ti?
– Za pampure.
– Tegla za pampure… Opet hoćeš da slikaš neke gluposti.
– Nisu to gluposti. To je džoker za fotku dana. Svakako će Nova godina, pićemo dosta vina.
– Kakav džoker?… Ne, stani. Ne želim da znam. Evo ti tegla.
– Hvala, draga.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (285): 9. januar 2013.”
Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…
Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”