Uma Turman na Trgu Republike

Ne čitaj novine. Ne budi informisan. Nema svrhe.

Na beogradskom Trgu Republike (tačnije i važnije, na uglu Francuske i Vase Čarapića, tačno ispred Narodnog pozorišta), u novogodišnjoj noći par minuta pre ponoći, u toku koncerta grupe Električni Orgazam i za vreme izvođenja pesme Igra rokenrol cela Jugoslavija, desio se ozbiljan incident. (U trenutku pisanja ovog teksta 3. januara 2013. godine oko podneva još uvek nepoznata) osoba je nožem napala i ubola sedam ljudi (uključujući dva državljanina Tunisa), od kojih niko, srećom, nije nastradao, iako je nekoliko njih završilo u Urgentnom centru, na hirurškom stolu. Prva vest, kod takvih događaja obično i najemotivnija i najdirektnija i nefiltrirana, glasila je kako je „neuračunljivi čovek tokom izvođenja pesme Igra rokenrol cela Jugoslavija ubo nožem sedam osoba“.

U mom slučaju, vest je izazvala nelagodu, jer je sledećeg jutra plan bio da pohodimo manifestaciju Ulica otvorenog srca, čije je mesto održavanja, imajući u vidu tada neuračunljivog, a slobodnog, mahača hladnim oružjem, neprijatno blizu lokacije na kojoj se incident desio. Zato sam u toku noći, kao i celog jutra, proveravao ima li svežih vesti o događaju. Nije ih bilo: do trenutka kada smo rešili da ipak krenemo, negde pre podneva, na snazi je bila informacija o slobodnom, neuračunljivom Trboseku. Ulica otvorenog srca je bila puna naroda, do polovine ulice sam od policajaca u uniformi video komada jedan, u civilu prepoznati ih ne znam. Na pola ulice smo šetnju i završili.

Taman u vreme kada smo konačno stigli kući, vesti su se ažurirale: neuračunljivi Toširo Mifune se vratio novogodišnjem raspoloženju, i postao kukavica psihoaktivno-alkoholno-agresivnog tipa. Evo kako je situaciju objasnio nadležni organ:

„Uzrok nastanka ovako teškog incidenta je ad hok prepirka oko potpuno beznačajne stvari, ali nije teško zaključiti da su alkohol i narkotici ta dodatna snaga koja od poslednjih kukavica napravi siledžije. Rasvetljavanje je prioritet, ali biće teško, pošto smo mi sinoć nismo mogli da obavimo kvalitetan razgovor sa bilo kim usled alkoholisanosti velikog broja prisutnih“ , kaže Vlastimir Vulekić iz Uprave kriminalističke policije.

Ova izjava (data 1. januara 2013. godine negde oko tri sata popodne) najsvežija je zvanična informacija koja se o incidentu može naći. Moglo se reći sve ovo i kraće: Pojma nemamo ko je Musa Kesedžija, ali znamo da je pizda koja nije opasna dok ne sedne na ’ladan beton.

Tako, dakle, glasi trenutno stanje. Šta će se dalje dogoditi, ne znam. Ali cela situacija je zabrinjavajuće čudna. Niko da se zapita kako je moguće da, tokom održavanja koncerta na Trgu Republike, nema nijednog policajca (pa makar u civilu, iako je poenta uniforme ulivanje straha nindžama, a nama ostalima davanje doze spokoja) ispred Narodnog pozorišta. Nijedne jedine reči o tome da će Ulica otvorenog srca biti dodatno nadgledana.

Čoveku dođe da žali nad izbodenim Tunižanima. I to ne jer su izbodeni, već zato što su Tunižani. Da su u pitanju bili Englezi, već bi psihoaktivna neuračunljivost Toma Kruza bila iskijana i spreda i zguza.

Fascinira i autizam naroda. Niko se, mene i gospoju uključujući, nije realno potresao zbog mogućnosti da se (tada) neuračunljivi Dart Vejder slobodno šunja Tašmajdanom. Zaista, dok nam mediji ne nacrtaju, pojma nemamo kolika je snaga Tamne Strane.

Zbunjuje i spominjanje pesme koja je u tom trenutku bila izvođena. Da li je prva vest želela da nam kaže da se čuvamo Jugoslavije i kada nam je rokenrol donosi?

Lično me najviše zgranjava kako to policija zna da je naš Gorštak zapravo bez glave, neuračunljiv, drogiran. Niko da zavrišti kako je potpuno bezumno da policija zna kompletnu motivaciju groznog zločina, ali ne zna ko ga je izvršio.

Tako je to, narode. Ako neko ne zna, nama stiže još jedna Nova Godina. Pa kako stvari stoje, osvrnite se ponekad preko ramena da vam je ne bi čestitala drogirana Uma Turman, kojoj iz sve snage posvećujem sledeću pesmu.

***

PS o neuračunljivosti

Koncept brzometnog proglašenja neuračunljivosti kod izvršioca kaznenih dela je savremena doktrina čiji je pionir Mark Čapman, ubica Džona Lenona. Taj se koncept u poslednje vreme sve češće koristi: takav slučaj je bio Brejvik, uprkos sistematskom i veoma indikativnom protivljenju okrivljenog, kao i izvršilac poslednjeg masovnog američkog školskog masakra, Adam Lanca.

Čapmanov slučaj je star 30 godina, i umočen u živo blato teorija zavere koje spominju Regana, Niksona i Stivena Kinga, pa ga neću komentarisati, mada nalazim da je savršeno moguć.

Brejvikov zločin se zapravo sastoji od dva zlodela, jednog, odvratnog, pred vladom Norveške i drugog, nepojmljivog, na ostrvu Utoja. Drugo zlodelo sadrži sve elemente klasne akcije, prividno besmislenog akta desničarskog terorizma, a ta prividnost je lagano kvalifikovala Brejvika za agresivni medijski pokušaj nametanja neuračunljivosti.

Konačno, Adam Lanca je medijski proglašen neuračunljivim kroz potresnu majčinsku ispovest. Dok je NRA, američko udruženje za lično naoružanje, National Rifle Association, u odbranu američkog narodnog naoružanja posle ubistava u školi Columbine išla direktno, miloševićevskim metodom narodnih skupova, sada se koriste perfidniji mehanizmi: optužuje se američko zdravstvo, što se svodi na šibanje mrtvog konja, i bezočno koriste najtananija ljudska osećanja.

Naši su mediji, vidimo, u poslu psihijatrijskih procena još uvek amateri. Verujem, ne zadugo…