Utovar nedeljom, 27. januar

Gusalo, masalo! Tukli se, nisu se tukli, dobiće oprost duga, neće dobiti oprost duga, ide iz kluba, ne ide iz kluba, kupiće ih Hašim, neće ih kupiti Hašim, sve je u redu, ništa nije u radu, ‘oće da plaćaju porez, neće da plaćaju porez, desiće se nešto, neće se desiti ništa…

Zamotao bih pitanje u oblandu, ali nemam vremena za to, a i svetac je, pa ne smem da postavim pitanje “ko bre ovde koga zajebava”. I eto, moram da pitam banalno, prostački, ali makar tako da laprdavcima zvuči kao umna dilema. Elem:

Da li je ostao iko da poriče tehniku popunjavanja medija glupostima do prezasićenja, edabi neko kome je to po volji uradio ono što drugima nije po volji?

Eskiviram ja medije, ali neće da eskiviraju oni mene, pa ih i dalje konzumiram mnogo preko svoje volje. Pravo pitanje glasi: kako li onda prolaze oni koji po navici sede ispred televizora i prevrću novine (koje su ili frizirane ili tabloidne) i misle da je njihovo tako stečeno saznanje verodostojno? Znate šta, perspektiva saznanja je loša, a jedino u šta još verujem su neke osnovne vrednosti, one koje ne zavise od političkih prilika, duha vremena ili mode. Međutim, ne vredi: ljudima je dovoljno samo nekoliko sekundi da bi pogrešno iskonstruisali bilo kakvu informaciju koju čuju. Imam i primere…

Sa zgražavanjem primećujem da me ne manje od dve trećine sagovornika iznenađeno pita “a zašto učiš italijanski”. Jedan je čak izrazio otvoreno sažaljenje! Uglavnom prećutim reakciju, nekome složim neko kratko objašnjenje o upošljavanju mozga ili turističkim ambicijama. Ali kako god okreneš, ja na kraju ispadam kriv što sam se zarekao da ću učiti dok sam živ. Jedino Jasna nijednom nije pokušala da me zavitlava, jer je shvatila da sam mislio ozbiljno kad sam joj rekao da je saksofon verovatno sledeća stvar na spisku.

Drugi primer: dozvolio sam sebi da stupim u diskusiju sa meni nepoznatom osobom, ideologom veganskog načina ishrane. Osporio sam verodostojnost podataka koji kažu da na veganstvo treba preći zbog krize vode koja će uslediti kad nas bude devet milijardi. Dakako, to je notorna glupost, jer nikakve krize vode nema, nego se stvara novi komercijalni front. Reč je o onima koji su već debelo naplatili laž da je čovek izazvao aktuelne klimatske promene; sada žele da naplaćuju ono što je sada besplatno, a neophodno za život – vodu! – i njima je potrebno da formiraju takvu famu.

U pokušaju da me uveri u valjanost svojih benastih tvrdnji, ta osoba me upućuje na neki tekst u kome su s koca i konopca pobrane razne poluinformacije i pod sumnjivim idejama dovedene u isti kontekst. Tako, na primer, postoji tvrdnja da utrošak vode za proizvodnju jednog kilograma pilećeg mesa iznosi, pazi sad, 6000 litara. Verujem da bi, nakon što poverujem u tu glupost, trebalo da primetim kako je to utrošak koji je razgradio molekule vode, to je to, nema više. Dakle, kad je kukuruz popio vodu, to više nije voda i nikad više neće biti voda… A beše takvih nebuloza jošte… I šta ću kukavan, poslednji paketić pristojnog ponašanja upotrebim da se odjavim iz rasprave.

Sve je to zbog medija, dragi moji. Oni koji uče temeljne stvari pokazuju se glupavim po definiciji, jer bože moj, gledaj okolo koliko je fakultetski obrazovanih bez zaposlenja. A oni koji na najnebulozniji način povežu babe i žabe, nekako uspevaju da stvore oko sebe oreol intelektualca. Što bi rekao onaj Pospanko: zna narod.

Neko čeka da mu svane. Neko pali sijalicu. Neki su čuli da treba kombinovati tehnike, ali im nije baš najjasnije kako to treba da učine.

Trebalo bi da naprave reality show u kojem će okupiti neku grupu ljudi u nekom prostoru, pa im prikazivati TV program dok ne pošašave. Poslednji koji izdrži da ne traži da ga puste napolje, taj je pobednik. A onda treba dati svim građanima da glasaju. Za svaki slučaj, treba im unapred naplatiti uslugu glasanja preko računa za električnu energiju. I to procentualno, pa da vidimo ko se to usuđuje da upali više svetla.

(Ne baš tako) novi padež u srpskom jeziku je koruptiv:

 

Kome? Koliko?

 

Imalo bi štošta da se kaže o tome.

Jeste li skoro overavali šta novo nudi Lytro? Znate li šta se dešava kad vučete mišem tamo-amo po slici? Probajte.

E, pa to je to. Ja ovo definitivno moram da imam.

Tržište vinilnih nosača zvuka u Velikoj Britaniji je naraslo za 70% prošle godine – sa 3,4 miliona na 5,7 miliona funti.

Imate li gramofon? Imate li gramofonske ploče?

Moja vinilna kolekcija je razmerno mala, stoji neupotrebljavana već 20 godina. Ali nisam dozvolio da se ukloni, kao što su dozvolili neki moji prijatelji koji se plaše svojih žena.

Citat nedelje dolazi iz komšiluka, od majstora bizarnih političkih performansa:

Čuja san da taj Roger Waters oće ziđat neki zid na mom Poljudu pa ga rušt za dva sata. Sad vi men recte ko je tu budala. Da taj čovik zna pivat, ne bi mora rušit zidove na koncertima.

Željko Kerum, gradonačelnik Splita

Komentar je moguć samo u vidu drugog citata: “Samo dve stvari su beskonačne…”

Ne možeš kupiti sreću. Možeš da kupiš vino; uz malo mašte, to se svodi na isto.

Parola nedelje:

Jedini dobar sistem je audiosistem!

Poreklo slike: The 10,000 Bedroom Nazi Hotel That Was Never Used; preporučujem.

Odlomak iz literature za ovu nedelju prenosim, da ne poverujete, sa mog prvog pojavljivanja na Vebu. Elem, ima punih četrnaest godina kako sam zaboravio na lozinku kojom bih mogao da pristupim prvom veb-sajtu koji sam ikad sklopio, na parčetu odvojenom za korisnike mog prvog internet provajdera. Uglavnom, na stranicu “Ha, rago!“, bejah postavio ovaj odlomak:

– * –

Pustinju u noći ne uznemiravaju ni boja ni kretanje. Ona je, prosto, splet peska, stenja i zvezda; uz to i friz, i slikar Mone, jednostavna, nepromenljiva. Ona unosi mir u čoveka, u ovom dobu kada tako malo drugih stvari izgledaju stabilne: naš sređeni svemir dvadesetog veka već odavno se raspao u splet neutronskih galaksija, “sudarajućih” crnih rupa, posuvraćenog vremena, i Bog zna čega sve još.

Pustinjsko tlo je čvrsto pod nogama. Predvidljivo. Očigledna suprotnost kvantnoj mehanici koja prikazuje kosmos nalik na živi pesak u kome se zakoni fizike mešaju s Platonom.

Tik iznad linije obzorja svetlucali su u, blistavom paru, Sirius i Prokion, čuvajući svoje tajne. U ovo doba godine pustinjski potočići su već isušeni i mračne senke njihovih korita brazdaju pejzaž. Mesec je bio u drugoj četvrti. Iza upravne zgrade ocrtavale su se parabole oivičene srebrom.

Moja katedrala.

Moj Stounhendž.

(Džek Mekdevit: TAJANSTVENA PORUKA)

Na istom tom mestu se prisetih i načela koje se zove IBM Polyanna principle:

Mašine treba da rade; ljudi treba da misle.

Stvar je, zapravo, malo komplikovanija. Polijana princip je nazvan po Diznijevoj priči koja na površini govori o devojci koja je zarazno optimistična, a u suštini veliča rasističke stavove bele anglosaksonske protestantske populacije Amerike (WASP) kojoj je i Dizni pripadao.

Po tom principu, ljudi imaju tendenciju da se slažu sa pozitivnim stavovima koje drugi govore o njima. Taj psihološki fenomen je objašnjen u rezultatima nekih istraživanja, gde se kaže da čovekov duh ima sklonost da se fokusira na pozitivna iskustva na podsvesnom nivou, dok na svesnom nivou ima tendenciju fokusiranja ka negativnom.

Jedna od posledica, koja je posredno i dokazala tačnost principa, veli da je prisećanje na srećne događaje obično mnogo tačnije od prisećanja na loša iskustva; naše sećanje se kvari u smeru “ružičaste” prošlosti.

To objašnjava štošta. Pogotovo kad je reč o ponašanju političara.

Ulični umetnik Clet Abraham ide po Evropi i krišom “dorađuje” saobraćajne znakove. On to čini tako što stavi nalepnicu (koju je lako skinuti) dodajući tako elemente koji ne sakrivaju osnovno značenje znaka, ali mu svakako dodaju novi kontekst. Evo nekoliko primera, a ostalo pogledajte ovde.

Spavao Mujo kod Hase i Fate u kući. Ali pošto im je mali stan, legao s njima u krevet. Ujutro za doručkom, kad je Fata otišla na posao, kaže Mujo Hasi:

– Haso, ti si mi jaran, pa ti moram reći da me tvoja žena cijelu noć držala za onu stvar!

– Ma nije Fata bolan, nego ja. Što je sigurno, sigurno je…

A sad, jedna fotka sa Marsa, sve sa komentarom.

I tako, dok neki misle da smo zaista pali s Marsa, a neki drugi da sam s Marsa pao samo ja (što je na mahove sasvim prihvatljiva teza), te dok slušam kako nam neki ljudi nameću svoje sopstvene izbore kao univerzalnu potrebu, razmišljam o tome kako nam neće biti bolje dok se ne okanemo velikih dobavljača. No, ta konglomeracija robe i kapitala je možda nužna stvar, mada ja ne verujem u to.

Prvi dućan u koji sam odlazio imao je naftiran patos i bombone iz velike tegle, a tamo se moglo kupiti i kvasca za dinar ili dva; baš tako se tražilo: “kvasca za dva dinara” i prodavac Slavko, inače strastveni golubar, odsekao bi parče kvasca koncem i umotao ga u masni papir. A bilo je i svega drugog što je trebalo. Najveća đakonija za mene bejahu bombone “Pepermint” u malom zeleno-belom prugastom pakovanju, sa belim slovima na ljubičastom polju, koje sam dobijao svaki drugi-treći dan.

Nema toga više: od te prodavnice ostadoše mi samo sećanje i ožiljak na zglavku desne šake. Jednom prilikom kad sam imao nepunih šest godina, okliznuo sam se na sveže naftiran prag, pa sam pao i razbio jednu od dve prazne flaše za kiselu vodu koje sam nosio u cegeru; komad stakla je odskočio i rasekao me… Odavno sam oprostio i Slavku i Angropromaji i prokletom smrdljivom naftiranju patosa: dao bih udobnost svih hipermarketa u svojoj varoši samo da se u mom komšiluku opet otvori takav dućan. I opet bih tu svakog jutra kupovao hleb i najukusnije kifle na svetu (šezdeset para komad), leti hodao bos po toploj mirišljavoj prašini neasfaltirane ulice i znao da je život lep.

Pred nedeljni ručak, ostavljam vas sa mišlju na vaše sopstveno detinjstvo i na neki zvuk, boju ili miris koje ste zauvek upamtili, a kojih više nema. I prijatan ručak vam želim, a to sećanje koje ste iskopali želim da zadržite neko vreme u sebi i da ne budete tužni zbog toga.