Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Slobodan od mržnje. Slobodan od zavisti. Slobodan od pohlepe. Pa onda: slobodan od televizije. Slobodan od politike. Slobodan od NVO. Slobodan od metiljavih političara. Slobodan od potrebe da se pije mleko. Uglavnom, postoje razne slobode.
Danas slušamo možda najzarazniju temu koju je sročio Stevie Wonder: reč je o pesmi “Free” sa albuma Characters (1987). Pesma nije bila gurana kao hit, ali do danas je ostala jedina koje se sećam sa tog albuma…
Probušila se guma, nemate lepka ili lepak ne pomaže. Šta sad?
Ovde je usledio onaj čudni momenat shvatanja kako su genijalne stvari jednostavne u svojoj suštini. Za mene najluđi detalj je taj što svako ko ume da izvadi unutrašnju gumu, umeće i da primeni ovaj trik. Ako spadate u takve, nije loše da znate za ovaj trik.
Ova je dugo čekala da je obradim, a bila mi je važna.
Umalo da je zaboravim…
Tokom jedne šetnje po trgu pre desetak dana, ugledao sam stubne skulpture oko jednog ulaza u zgradu i setio sam se jednog od prvih časova fotografije, u petom osnovne. Navrlo mi je jedno jako sećanje na raspravu o senkama, kada nas je nastavnik terao da razmislimo o tome kako da izbegnemo jake senke u kadru. Tad sam rešio da slikam te skulpture i da kasnije simuliram visoki kontrast na monohromatskom predlošku. I vrag da me nosi, zaboravio sam na tih par fotki koje sam uhvatio. A onda sam naišao na njih i bilo je jasno čime ću se baviti ove večeri…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (334): 27. februar 2013.”
Tek je kraj februara, a već je jasno čiji rad će biti album godine…
Što rekoše u časopisu Q: mi sada živimo u eri Davida Bowiea. Novi album je najavljen ni iz čega, kad smo već izgubili nadu da će se čovek ikad više baviti muzikom. A on je potajno radio sa najvernijim saradnicima već dve godine; upravo zahvaljujući toj vernosti, ništa se nije saznalo. Posle melanholične pesme “Where Are We Now“, preksinoć je objavljen još jedan singl sa albuma The Next Day, koji nam dolazi kroz dve nedelje…
…’Oću i ja malo!
Ako mi ikada bude zatrebao PR menadžer za Suštinu pasijansa, sad znam da postoji neko kome mogu da se obratim.
Kao da sam predosetio loš dan napolju, sesiju sam izveo dan ranije…
Ponekad valja investirati u sutra. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog kiše koja po ceo dan ubija raspoloženje. Imao sam čime da se bavim, uglavnom. A ovog puta, reč je o vraćanju na jedno staro mesto, neposredno pre kiše, u nameri da uhvatim drugačiji senzibilitet nego onomad. Baš gledam: ono je bio 9. april, šest nedelja ispred po datumu… A sad, u poslednjem mesecu kalendarske zime, to mesto izgleda ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (333): 26. februar 2013.”
I fell into a burning ring of fire,
I went down, down, down and the flames went higher…
(Da zatvorimo krug sa jutrošnjim prilogom…)
Danas bi bio 81. rođendan Dase u crnom. To je dobar povod da se prisetim kako nisam postavio dovoljno njegove muzike u ovu rubriku. Beše samo jedna do sad, i to tuđa pesma – “Hurt“. Doduše, Johnny Cash ju je preuzeo, čak i po priznanju Trenta Reznora, autora pesme. I ovog puta, ako ćemo mak na konac, slušamo tuđu pesmu, mada se to ne gleda tako kada je reč o autorskom radu June Carter Cash, žene koja je Cashu bila ljubav života. Reč je o drugoj najvažnijoj pesmi u karijeri Johnnyja Casha, objasniću vam zašto.
Tehnike koje se danas koriste za praćenje aktivnosti Sunca dozvoljavaju da vidimo stvari koje donedavno nije bilo moguće videti. Pogledajte ovo ludilo.
Komentar je izlišan.