Prevelik trud se ponekad (uvek?) pretvori u silovanje, a mlataranje po principu “baš me briga” ume da donese rezultat sa poukom…
Pokušavao sam da izvedem neki mali eksperiment – priznajem, ne sa namerom da naučim nešto ili da stvorim rezultat vredan nekog daljeg razvoja, već da napravim nešto zarad dnevnog koraka u projektu “jedna na dan”. A kao što znamo, neke stvari se ne mogu izvesti silom, pogotovo kad se u njihovu izvedbu ugradi želja za fasciniranjem drugih (pa makar i podvesna). Na stranu što se takvi zahvati mogu oceniti i kao prototipski kič.
Ta sesija je bila toliko “uspešna” da sam fizički izbrisao svih osam ekspozicija. I u besu koji me je uhvatio zbog toga, napravio sam nered na stolu, a onda mi se učinilo da bih od tog meteža mogao da napravim fotografiju nalik jednoj ranijoj, i onda ja nastalo ovo.
Beleška je kratka: utvrdio sam da smeće ostaje smeće, pa čak i kad se upakuje u zanimljive senke. Mada sam usput otkrio da raspolažem zanimljivom teksturom koja se može iskoristiti ponekad za neke postavke, pa sam malo isfrustriran jer ću uspešnu pozadinu ipak morati da počastim palcem nadole.
Presuda: mišn not akomplišd. 
Što bi rekli trendy novinari, keeperi srpskog jezika: bio je to samo filler. Ne može se to dobro ocenjivati, jer bi u protivnom bilo moguće svačemu napraviti naknadni alibi za uspeh.
Grrrrr.