“A tada ugledah neku svetlost u krošnjama drveća… Sutradan smo našli neke čudne tragove oko kuće, u snegu – nisu ni ljudski ni životinjski…”
Ma sve je to lepo i krasno i šta ja znam, ali boktemazo, pa danas i babe koje prodaju krompir na pijaci imaju fotoaparat u mobilnom telefonu. Kako je moguće da baš niko baš nikad ne uslika svetlost u krošnji ili tragove oko kuče, ostaće najveća misterija za mene.
Rešio sma da ispravim tu nepravdu,. Evo, objavljujem da je u moje dvorište sleteo leteći tanjir šrafciger objekat nepoznatog porekla. Iz njega su izašli mali ljudi Marsovci svemirci i tražili su da im obezbedim sastanak sa predsednikom opštine. Kako ja sa predsednikom opštine nemam ništa, zamolio sam ih da napuste moje dvorište, ali prvo da ih slikam. Oni nisu hteli da se slikaju, ali su dopustili da slikam uređaj za ekscentrično dezšfrengovanje (izgleda da je reč o modelu koji radi na principu plazmatičnog metazahvata u konveksnom sočivu).
Kanda sam prolupao. Ali, nemojte mi zameriti. Bio mi je večeras drug u poseti, jedan od onih koji se bave lokalnom politikom. Iz meni nepoznatog razloga, odlučio je da mi ispriča sve o svemu i svakome u politici moje varoši, a ja sam (takođe iz nepoznatih razloga) pustio čoveka da drži monolog u trajanju od oko četiri i po sata. Dok je on tako pričao, ja sam zamislio i detaljno elaborirao tu scenu o malim zelenim, pa sam čvrsto rešio da napravim i prikladnu ilustraciju. Napravio sam desetak snimaka i stvarno – u jednom času, vanzemaljci su mi delovali kao realnija mogućnost nego što će ovaj prestati da priča.
Šta ćete, sve ima svoju cenu.
Presuda: mišn not akomplišd. 
Nijedna od deset fotki ne izgleda onako kako sam hteo, a nije mi se dalo da ponovim sesiju. Ova bar ima trag zanimljive teksture u prvom planu. K vragu i političari i politika i ko ih izmisli.
Idemo dalje.