Vaspitanje ponekad utiče na mene… Ne preterujte: rekoh “ponekad”…
Šetao sam Kikindom u suton, malo štrikao fotoaparatom po trgu. Prolazeći kroz jedan blok stambenih zgrada, izgrađenih pre trideset i nešto godina usred centra tako da izigrava tzv. urbani napredak panonske varoši sa širokim ulicama (u kojoj danas ima hiljadu jeftinih kuća na prodaju), zapitao sam se mogu li da prepoznam ikakvo fizičko obeležje koje bih asocirao sa onim što neki vole da nazivaju “urbanim”. I kao poručeno, pred mene iskoči scena… Linije! To su linije!
Kadar koji vidite razlikuje se od onog koji sam uhvatio fotoaparatom samo za toliko što sam popravio balans belog, malo pojačao svetlo u senci, uoštrio sliku tek onoliko koliko je školski opravdano pri konverziji iz RAW u JPEG – i to je to. Nema daljeg editovanja, nema skidanja šuma, nema isecanja, nema kloniranja, nema ničeg više. Čistunci će valjda prihvatiti ovaj rad. Što se mene tiče, najbitnije je to što sam uspeo sebe da nateram da zastanem, da procenim kadar, da ga pažljivo uhvatim u objektiv i da pritisnem okidač.
Predsuda: mišn akomplišd, i to sa zvezdicom. 
Ovde sam postigao ono što ne postižem inače, a to je “smirivanje lopte” i procena da ceo kadar može da čini scenu, bez kalkulisanja postprodukcije. Pride, dokačio sam se zanimljivog žanra ulične fotografije, u kome sam se premalo iskušavao i još uvek ne osećam dovoljnu sigurnost. Sva je istina da nisam lovio onog prolaznika, nego se zadesio (čak, troje! dvoje je preko puta). Eto, posrećilo mi se i to. Pritom sam, potpuno nehotice, empirijski naučio šta je ključni balast kompozicije na uličnoj fotografiji. Dakako, to je čovek, prolaznik.
Kikinda, urbana varoš. 
Ma, super! Vide se i cene košulja i brojevi kesa za usisisvače u Miton-u.
🙂 sorry, just a small tease. Dobra fotka.