Ova je dugo čekala da je obradim, a bila mi je važna.
Umalo da je zaboravim…
Tokom jedne šetnje po trgu pre desetak dana, ugledao sam stubne skulpture oko jednog ulaza u zgradu i setio sam se jednog od prvih časova fotografije, u petom osnovne. Navrlo mi je jedno jako sećanje na raspravu o senkama, kada nas je nastavnik terao da razmislimo o tome kako da izbegnemo jake senke u kadru. Tad sam rešio da slikam te skulpture i da kasnije simuliram visoki kontrast na monohromatskom predlošku. I vrag da me nosi, zaboravio sam na tih par fotki koje sam uhvatio. A onda sam naišao na njih i bilo je jasno čime ću se baviti ove večeri…
Elem, šta je to bilo u petom osnovne?…
Nastavnik je pozajmio neke biste iz kabineta za likovno, pa ih je osvetljavao lampom i objašnjavao nam kako da izbegnemo ružne senke na licima. I nikad neću zaboraviti, pitao sam se tad: kako je moguće da on kaže da je to ružno, a meni su te senke bile posebno zanimljive. Nismo fotografisali tada, nego samo pričali, bio je polumrak u kabinetu i snažno svetlo spram neke tamne je učinilo da se vide samo neki detalji na dva lica. I bilo mi je beskrajno tužno što nisam u prilici da se poigram time. Ali tako je to bilo tih godina: fotomaterijal je bio skup, morali smo da prođemo neke poštene obuke pre nego što dođemo u priliku da zaista fotografišemo, razvijamo negative, pa ih uvećavamo u punom procesu.
Ali ja nikad nisam napravio neku sesiju sa igrom senki na licima. I zato, kad se vratilo to suncetižarnoebemalabešedavno sećanje, morao sam nešto brzo da preduzmem. Drndao sam te fotografije jako dugo i uživao sam u pokušaju da isteram senku, pa teksturu, pa sam gurao ivice u mrak, tražio atmosferu koja mi je po volji. Sad već imam iskustvo prepoznavanja kad je dovoljno (u nekom prenesenom značenju, fotka mi sama to kaže 
) i samo se zadesilo da je jednog časa sve došlo na svoje.
Presuda: mišn akomplišd. 
Sad ćete reći “šta god da je ispalo, ti bi rekao da je uspelo”. E, pa nije tako. Najpre, trajalo je sa drugom fotografijom i od nje sam odustao nakon što nikako nije htela da “legne” u zamisao. A ova beše druga – ama, malo je falilo da odustanem i od nje. A sad sam zadovoljniji nego što sam mislio da bih mogao biti. Jedino mi nije jasno kako sam mogao da zaboravim na tu ideju. Prošlo je osam dana…
Idemo dalje.
Ех, та правила. У време кад је фотографија била скуп спорт, и кад је свака неуспела фотографија повлачила грдњу (трошиш паре, а гле на шта личимо), сенка носа преко уста, например, могла је добро да нагрди лице, па се то избегавало. Такође, сунце са стране је могло, ако је контраст мало јачи, да учини пола лица практично невидљивим, и ето опет исте критике. На многим фоткама из шездесетих, например, изгледа као да су осветљаване блицем, годинама пре него што је ико од присутних држао блиц у рукама – само зато што је угао светла скоро исти као код блица.
Откако је фотографија практично бесплатна (осим што се фоткалица мења отприлике кад и матична плоча), сва таква правила се дају преиспитати. И она од раније, и којекаква новонастала.
Ево ти идеје за наредну годину: крени кроз књиге староставне (тј оне часописе и педеефове што си покупио по мрежи), па како наиђеш на које правило, уради по једну неправилну. Нису нова правила ништа светија од старих.
Veliki deo važećih standarda nije obavezujući ni u tehnici, ni u raznim drugim oblastima, nego je tek u domenu preporuke. Sopstvena iskustva ili uslovi rada mogu potpuno promeniti princip i filozofiju izrade nečega, zvalo se to fotografija automobil ili burek.
Da citiram lika iz te branše: “dobro je kad znaš pravila, ali ako ih kršiš po malo, kontinuirano i sa stavom, onda je to još bolje nego da ih se striktno pridržavaš.”
Hoću reći, ako se strogo pridržavaš pravila ostaješ na nivou prosečnosti i rutine, tj. ako želiš da se baviš umetnošću, onda nisi izabao pravi put.
Naš drug je rešio da se igra i da analizira rezultate. E, to je nešto, to je pravi smer. Tako se uči i napreduje, a ja samo pratim razvojni put i šlepam se. Posebno volim da pročitam emotivne delove ovih tekstova u kojima se posvađa sa alter egom. (Ex. …Sad ćete reći “šta god da je ispalo, ti bi rekao da je uspelo”. E, pa nije tako. … 😉
Лик из бранше је бурегџија?
Ajde, ajde: pa kad bismo dobili burek s višnjama da nije inventivnih? 😛
Лако теби ако добијаш… мени траже да платим :љ.
ПоЗЗ је био мало нејасан, навео фотографију, аутомобил и бурек… и онда прелази на “лика из бранше”. Фотограф, механичар или бурегџија, питам се. Јер тамо ме повукао контекст.