Danas slušamo jedna zanimljivi amalgam kakav su samo devedesete mogle da proizvedu: Natalie Merchant, uživo 1995.
Za Natalie Merchant znam od vremena kad sam bacio uvo na 10,000 Maniacs, a beše to toliko davno da sam zaboravio šta sam čuo… Ponekad je Bill pusti na Radio Paradise i to je sve. Ne pomera me osobito. Ali, ovog puta postoji pouka, pa sam morao da potegnem ovu prangiju kao podlogu jedne pričice…
Pošteno da kažem, nikad se ne bih latio ove muzike da mi drugar nije predložio ovu stvar kao muziku za popodne. Bane je vrlo uviđavan po naravi, a izrazito je oprezan kad nešto predlaže jer izgleda da ne želi da se to učini kao nametanje mišljenja. Eh, dobri moj drugar, ne zna on koliko su meni dragoceni takvi predlozi. Uobičajeno stupimo u neku malu raspravu ako se ne složimo oko neke teze, pa kao i svi čestiti ljudi, obojica iz toga izađemo bogatiji za poneko saznanje.
Reče tako Bane kako ga je ovo blago asociralo na Woodstock… Uh: sve, samo ne to! Za mene je Woodstock najviše oličen u onome što je na sceni uradio Country Joe McDonald (“What’s that spell?” “Fuck!“). I ne samo on: festival Woodstock je proizvod ere rata u Vijetnamu, sjajne muzike tog doba i trenutka radosne nevinosti koji još nije iščilio. Nije se desilo nikad pre i nikad posle. Od toga ostadoše samo audio i filmski snimci i jedno tužno sećanje.
A ovaj bućkuriš, za koji priznajem da mi je bilo zanimljivo da ga čujem i više od jednom, predstavlja materijal koji se već četrdeset godina dobro prodaje u raznim oblicima koji se prilagođavaju vremenu. Konkretno, ovo je nasleđe arena rocka sedamdesetih (i to od Traffic do J Geils Band) u zvuku osamdesetih (neizbežni tinejdžerski svrabež Bon Jovi, mada Jon ima čestit glas, za razliku od ove unjkave Natalie) i upakovano u aranžmane devedesetih (prototip su Dave Matthews i polučasovni epovi njegovog benda).
Ta muzika je anahronizam čija ideja ne čini autore te scenske izvedbe dovoljno vrednim da budu nazvani iskrenim poslenicima rock’n’rolla: ovo je pusta trgovina, a takvih na sceni ima k’o kusih pasa. No, koliko god bilo anahrono, volim ja to ponekad u ušima. Eto, zato sam izabrao da ova pesma izađe pred vas ovog popodneva.
(tnx Bane)