Ko je mogao da pretpostavi sled događaja…
Dve potpuno različite struje u pristupu pevanju su se sastale i stvorile nemoguć rezultat: remek delo. Ovaj ostaje da truli na zemlji, dok je bog uzeo Amy verovatno baš zato što je otprevala ovo, ovako. Jeza.
Nisam bio fan Amy Winehouse. Ali sam poštovao taj izraz, poštujem ga uvek, kao nesvakidašnji, nabijen emocijom, najpre žudnjom za razumevanjam. Takav jad u takvom talentu: tužno je što je otišla. Dotakla je nešto što ne može da se nauči i to ju je činilo posebnom.
A šta mislim o croonerima, valjda već znate; ako ne znate, nije ni bitno. Tony Bennett je just another u mom poimanju pevanja takvog repertoara i zabole me patka što ima sjajan glas. Makar je iskren u tome što radi. Ali nikad nije imao muda da istupi korak kao što je to učinio Tom Jones, kralj žanra. Istina, nije se ni kompromitovao kao što je to uradio Macca…