Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Essere: sono, sei, è, siamo, siete, sono… Fare: faccio, fai, fa, facciamo, fate, fanno… Avere: ho, hai, ha…
Šta ćeš: nemam više sedamnaest godina, pa da mi sve uleti u glavu i zalepi se. Što ono kažu, da mi je ova pamet, a one godine, gledao bih da do tridesete godine života znam dobro bar tri strana jezika. A sad moram da koristim i cvikere i lupu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (312): 5. februar 2013.”
Nije da nije: poderao, razvalio, pokidao. U dve reči: Rory Gallagher…
Da, znam da smo slušali Roryja Gallaghera, koliko ima, možda tek tri nedelje ili tako nešto. Imate li možda neku primedbu? Posle ove stvari, nećete je imati.
Obratite pažnju: na ovom snimku, Rory je imao tek nepune 24 godine.
Prvo trejler, a onda tužna priča. Obratite pažnju na detalje i CGI elemente: nije šala sa ovom produkcijom.
“A tada ugledah neku svetlost u krošnjama drveća… Sutradan smo našli neke čudne tragove oko kuće, u snegu – nisu ni ljudski ni životinjski…”
Ma sve je to lepo i krasno i šta ja znam, ali boktemazo, pa danas i babe koje prodaju krompir na pijaci imaju fotoaparat u mobilnom telefonu. Kako je moguće da baš niko baš nikad ne uslika svetlost u krošnji ili tragove oko kuče, ostaće najveća misterija za mene.
Rešio sma da ispravim tu nepravdu,. Evo, objavljujem da je u moje dvorište sleteo leteći tanjir šrafciger objekat nepoznatog porekla. Iz njega su izašli mali ljudi Marsovci svemirci i tražili su da im obezbedim sastanak sa predsednikom opštine. Kako ja sa predsednikom opštine nemam ništa, zamolio sam ih da napuste moje dvorište, ali prvo da ih slikam. Oni nisu hteli da se slikaju, ali su dopustili da slikam uređaj za ekscentrično dezšfrengovanje (izgleda da je reč o modelu koji radi na principu plazmatičnog metazahvata u konveksnom sočivu).
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (311): 4. februar 2013.”
Danas slušamo jedna zanimljivi amalgam kakav su samo devedesete mogle da proizvedu: Natalie Merchant, uživo 1995.
Za Natalie Merchant znam od vremena kad sam bacio uvo na 10,000 Maniacs, a beše to toliko davno da sam zaboravio šta sam čuo… Ponekad je Bill pusti na Radio Paradise i to je sve. Ne pomera me osobito. Ali, ovog puta postoji pouka, pa sam morao da potegnem ovu prangiju kao podlogu jedne pričice…
…tada to izađe na skup hobi. Pogledaj ovo.
Aj’ dok su pravili modelčiće. Aj’ kad su počeli da prave verne modele pravih aviona. Boktemazo, pa sad imaju i mlazne avione!
(Kmeeee! ‘Oću onaj objektiv sa 2:47!…)
Kako to obično biva, morao sam da zavirim ima li još čega u tom paketu…
Znam, ovo je već postalo manir; vraćam se sesiji za koju sam već objavio da nema više ničeg vrednog. Reč je (i) o tome da malčice ekonomišem sa prostorom za skladištenje, pa gledam da li ću sačuvat ili izbrisati ono što nije u uskoj slekciji, a nije ni eksplicitni škart. Ponekad se pitam da li se isplati zadržati tri gigabajta RAW fotki i radnog TIFF materijala samo da bih imao čemu da se vratim. Tema za razmišljanje: ali nekim fotkama se vraćam.
U večernjoj sesiji u subotu, gde objavih “onu jednu“, iz ruke sam napravio još jedan pokušaj za koji mi treba više resursa i strpljenja (i vratiću se toj temi!), a reč je o fotki koju sam odavno zamislio. Ne mogu da odolim: evo izabrane obrade, od četiri kandidata:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (310): 3. februar 2013.”
Ово је са претпрошлог фотоапарата – неке Конике/Минолте, коју сам трошио ваљда најкраће, од лета 2004 до лета 2007. Уштедео сам на њој стотинак долара, јер сам је купио на иБеју, ал’ је после испало да је ремонтована, са приличним успехом.
Што ће рећи да је успех био испод 100% – кад призумира, десна страна је била неоштра. Згодна је, ипак, била по томе што је могла да се носи у џепу, није била већа од јаче грудве снега, а да притом има пристојан зум. А опет, била је за километар јача од претходне фоткалице, која је храбро прегрмела период 2000-2004.
Ово је снимљено код оца ми у винограду, августа 2005. Ишао сам до пумпе, педесетак метара даље од кућице, по воду. Како сам потерао пумпу, из цеви испадне жабац, право у канту. Снимио сам га неколико пута (наравно, фоткалица увек при руци).
(жабац у пуној величини је овде)
Потом се жабац попео уз пумпу и ушао поново у њу, ваљда да сачека следећи тобоган. Ајд’ што ми је био симпатичан, него што је ово позирача какву је тешко извући и из словесног створа, свака му част. И још је чекао да ухватим изрез… суви геније. Добро, мокри. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жабац у канти”