…i to nepunih.
Nema šta da se priča. Ako i ne znate španski, kao što ga ja ne znam, neće smetati da ispratite sve što treba.
Majstorski.
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…i to nepunih.
Nema šta da se priča. Ako i ne znate španski, kao što ga ja ne znam, neće smetati da ispratite sve što treba.
Majstorski.
Još jedna od foto-šetnje koju sam obavio jedna dan pre. Ova fotka je bila odavno zakazana…
Spomenik palim borcima u Kikindi je strašno oštećen. Nije mi za ideološku dimenziju tog spomenika – zabole me patka za fabrikovanu istoriju – nego nikako da primetimo kako ta skulptura Aleksandra Zarina predstavlja remek-delo modernizma. Posleratna Jugoslavija, koliko god je bila ogrezla najpre u državni, a potom u burazerski socijalizam, makar može da se podiči činjenicom da je modernizam sve vreme ostao jači od socrealizma (neki tvrde da socrealizma u FNRJ/SFRJ nije ni bilo, ali hajde da ne preterujemo). Građevine i skulpture nastale od kraja četrdesetih do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka jasno su svedočanstvo burnog doba u kome su se još tad nazirali prvi obrisi građanskog društva.
Ne omašim da bacim pogled na spomenik kad god prođem. Nalazi se na najsavršenijem mogućem mestu nasred trga i – zapušten je. Obećao sam sebi da ću kad-tad napraviti fotografiju tog spomenika iz nekog čudnog ugla, nešto drugačije od onog pokušaja u oktobru prošle godine. I taj dan se desio u utorak popodne, istog dana kad je načinjena i fotka 326.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (327): 20. februar 2013.”
A sad nešto posebno: da proverimo zašto John Lennon nije hteo da sakrije svog majmuna.
Ovo je epska stvar. Ostaće za pokolenja!
Sledeći put će poneti kikiriki.
Vaspitanje ponekad utiče na mene… Ne preterujte: rekoh “ponekad”…
Šetao sam Kikindom u suton, malo štrikao fotoaparatom po trgu. Prolazeći kroz jedan blok stambenih zgrada, izgrađenih pre trideset i nešto godina usred centra tako da izigrava tzv. urbani napredak panonske varoši sa širokim ulicama (u kojoj danas ima hiljadu jeftinih kuća na prodaju), zapitao sam se mogu li da prepoznam ikakvo fizičko obeležje koje bih asocirao sa onim što neki vole da nazivaju “urbanim”. I kao poručeno, pred mene iskoči scena… Linije! To su linije!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (326): 19. februar 2013.”
Odavno se kanim da okačim ovu stvar. Reč je o jednom od najboljih gitarskih radova koje je progressive rock iznedrio onih plodnih godina, ranih sedamdesetih. Slušaj glasno i posebno obrati pažnju na cirkus koji počinje negde na 6:12.
Neki ljudi nalaze uživanje u prkošenju šansama da zarade trajne telesne povrede. Poput ovih, kojima nije dovoljno to što se već bave ludačkom delatnošću, nego su sad uveli i element leda u to.
Grafit.
Dan je bio takav da nisam bio spreman da se bavim metafizikom fotografije. Bavio sam se, pak, mnogim drugim aspektima fotografije. A među fotkama koje sam obrađivao izdvajam jednu koja mi je, doslovno, popravila raspoloženje.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (325): 18. februar 2013.”