Ne pitajte me zašto kasne prilozi i ne pitajte me zašto biram ovu numeru večeras. Ako je za utehu, onda primetite da sam našao najčistiju verziju pesme sa liste koju Youtube pokazuje… Jeste, saslušao sam sve. I opet ću.
Iz puke nevolje, trk u najdosadniji slikarski žanr.
Stotinu nekakvih sitnih bavljenja, nijedno od njih vredno pomena. Najgora vrsta dana, kad izgubiš mnogo vremena ne znajući na šta si ga izgubio. Latih se fotografije u sitne sate, kad joj vreme nije, kad vlada mrtvilo…
Mrtvilo, veliš? Eto ideje: mrtva priroda. Stilska vežba za umorne i nedostatne.
I was so down… I had completely lost my way
When I hit Broadway I began to realize
That all they are are scars from another life
Pošteno da vam priznam: od časa kad sam prvi put čuo za ime Michael McDermott do objavljivanja ovog priloga prošlo je svega oko četiri sata (gracias, hombre!). I šta da vam kažem drugo, nego da mi je žao što za to ime nisam čuo ranije. Ali šta je, tu je. Hajde da naučimo nešto danas.
Ser David Attenborough je legenda na polju popularizacije prirode, osobito životinjskog sveta. I stalno nađe neku ekskluzivu. Pazi ovaj eksperiment: našao je dve slične grane različitih biljaka i podmetnuo ih majmunima. A majmuni su znali koji listovi su valjani kao sredstvo za zaštitu od komaraca…
Uvek mi zvoni ona stara parola: priroda ne čini skokove. Postoji ko zna koliko dubok smisao ovom gestu.
Diskovi se prepunili, redundansa postala nemoguća, došlo vreme da se latim šteka blanko DVD-ova, pa da sklonim sve što se može skloniti. Jer znate kako ono kažu: nije pitanje da li će neki disk crći, nego je pitanje kad će. A moji diskovi su u pogonu već 32.000 sati…
Lopatanje traje od polovine prošle nedelje. Backup foto-sadržaja ste već videli… I najzad sam pri kraju. Sve složeno, provereno, dokumentovano, katalogizovano… A pošto ja volim da držim važne materijale u plastičnim kutijama u namenskoj polici, to je na kraju izgledalo ovako:
Danas se prisećam hitića iz doba singlića, iz vremena kad je sve bilo dovoljno naivno da bi smelo da se izrazi u deminutivčićima. Grupa Shocking Blue je prototipčić takve muzičice: ovaj holandski bend je imao svojih pet minuta (tačnije: tri minuta) te 1969. godine.
Kodachrome je obeležje jedne ere u fotografiji: ovaj kolorni film za fotografiju je bio toliko popularan da mu je čak i Paul Simon spevao pesmu. Međutim, vreme romantike je iza nas: danas svaka šuša ima digitalni fotoaparat, pa onda slika nekakve klikere i to prikazuje svetu kao da je bogzna šta (“Čim se luda se ponosi, pametan se stidi…”). Međutim, ima onih koji su radni vek proveli koristeći taj film. Valjalo bi pitati njih kako se osećaju… Tokom 2009. godine, poslednja rolna pozitiv-filma Kodachrome 64 je sišla sa proizvodne linije. I to je to, nema više. Nikad više.
I šta sa tom rolnom? Nije red da prođe bez pompe.
Dali su je pravom čoveku u ruke i rekli mu da snimi šta god hoće, gde god hoće. Steve McCurry je autor one fotografije devojke izbeglice koja se nalazi na najpoznatijoj naslovnoj stranici u 125 godina dugoj istoriji časopisa National Geographic. A pre i posle te čuvene fotke, McCurry je napravio nebrojeno snimaka tokom tridesetogodišnjeg manje-više stalnog angažmana za ugledni časopis. A šta je čuveni fotograf uradio sa tom rolnom filma, pogledajte u ovom dokumentarcu.
Prošlo je skoro dve godine (dobro de, minus dva meseca) otkad sam slikao onaj reprezentativni infrastrukturni objekat u kikindskom tzv. Mikro naselju° i toga sam se setio kad sam ove večeri išao na socijalnu geštalt-terapiju°°. Nemajući priliku da razmišljam o bilo čemu drugom pametnom, setio sam se te stare fotke i odlučio sam da napravim novu.