Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.
Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.
“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.
(велика слика је овде)
Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану.
А онда је то почело да се размножава. По улицама су почели да постављају тзв. живине светиљке, обичне неонке где се ваљда користило неко живино једињење за унутрашњу облогу, и то је светлело за нијансу мање болесним тоном. Онда су се појавиле боље неонке, тачније беље, у ствари са мање зелене, мада је умело да се заломи да вуче и на љубичасту, нарочито кад хоће да цркне.
Онда су, средином седамдесетих, почели да по већим трговима постављају оне наранџасте рефлекторе, исто неонске само би требало другачије да се зову, јер унутра није неон (није ни у обичним неонкама – неон светли црвено). Па су онда измислили ове цевуљаге, неонке за обично сијалично грло, које светле прилично бело. Тада сам већ својом другом дигиталну фоткалицом фоткао разне ситнице, за шта је цевуљага над столом идеална.
Онда се неки трговац досетио да људи можда не воле то бело светло, ваљда их подсећа на ту стерилну дућанско-болничку атмосферу, па су почели да продају цевуљаге за “меко бело” светло, тј жућкасто. Није баш она нијанса као од жаруље, некако ми више уринарно делује, али лажњак и не треба да скроз опонаша свој узор. Овако ваљда вуче на та вековна огњишта, пећину, шта ли.
И, најновије, након што су по свим калкулаторима и ручним сатовима избацили светлеће диоде и заменили их екранчићима на течне кристале, сетили су се да је светлећа диода, од милоште названа ледовка, у ствари најјефтинији извор светла. Ако цевуљага за исто светло троши око четири пута мање струје од жаруље, ледовка троши бар десетак пута мање. И сија фино млечно бело (јесте, вуче мало на плавкасто, баш као млеко). Ту белу је, опет, тешко наћи, јер су и на ово навукли жућкасти филтер. Код нас их, зачудо, има бар пола белих; напољу, тешко.
И онда наиђе та зима 2011, вратисмо се из Београда, снег, иње, околина бусодрома, и застанем да шкљоцнем. Знајући да ће експозиција бити подужа и да ће ми рука вероватно задрхтати, прислоним фоткалицу уз саобраћајни знак и добијем ово.
То јест, добио сам сировину за ово, а онда је била мука жива наштимати боју. Нисам још имао Светлокомору, ово је тинцано у Шанти, где само мало мрднем мишем и све оде у оцов. Врло брзо сам схватио да нема ни теоретске шансе да добијем онај уједначени тон који сам својим очима видео. Очи лажу, много се то прилагођава којечему. Дигао брзо руке од ћорава посла, и након неколико минута стрпљења, нашао ону тачку у којој се виде боје свих неонки. Ако не можеш да их растераш, упрегни их.
Komentari su onemogućeni.