R.I.P. Alvin Lee (1944-2013)
Zbogom, majstore!
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zbogom, majstore!
Poslednjih nedelja se nešto silno pričalo o asteroidima. Te ovaj prolazi blizu, te hoće li nas onaj zveknuti, te nikad ih nije bilo toliko… E, čekaj malo: bilo ih je. Oduvek ih je bilo, pri čemu hajde da se dogovorimo, onako u duhu postavke Ajnštajnovih referentnih okvira za raspravu, da “oduvek” smatramo tek veoma kratki period istorije kosmosa u kome je čovek podigao glavu i počeo da čata po zvezdama.
Tek smo nedavno uspostavili metodologiju, tehniku i praksu katalogizovanja i praćenja kretanja asteroida. A to “nedavno”, ajd’ opet po Ajnštajnu, smatrajmo periodom od tridesetak godina… Elem, neko je bio vredan, pa napravio šematski prikaz razvoja kataloga asteroida – pre toga, to je bilo samo rasuto kamenje koje se dominantno nalazi u tzv. asteroidnom pojasu između Mara i Jupitera. Pogledajte sledeću animaciju. Pre nego što započnete, savetujem da prebacite snimak u HD rezoluciju i da raširite sliku preko celog ekrana: tako ćete lakše prepoznati detalje koji su u ovoj ilustrovanoj priči važni.
Fascinantno!
A sad, ukoliko ste se uplašili, lakše malo. Potencijalnu opasnost čine samo tačkice obojene u crveno. Kažu da postoji realna verovatnoća a nas nešto klepi u sledećih 1000 godina; kako su do tog broja došli, ne bih znao da kažem…
Još jedna iz nedavnog šteka…
Bio je 17. februar, dan koji je vredelo zapamtiti jer se tog dana prvi put osetio dah proleća u vazduhu. Igrao sam se Terminatorom, zlo-objektivnom profi klase našrafljenim na moj fotoaparat, bila je to prva ozbiljna sesija sa njim. Šetajući tamo-amo, na red je došlo i da ispitam kakva mu je kontrola dubinske oštrine, jer imati f/2.8 na celih 70 mm je retka privilegija nas smrtnika. Naslonio sam aparat na zidić trošne tribine koju niko nije koristio preko 30 godina i slikao šetače na starom jezeru… I desila se ona prava.