Nekad sam voleo kišu. To vreme je prošlo.
Da nije kiše, ne bi ni ovaj prilog kasnio više od sat vremena.
Postoji muzika pored koje su reči izlišne. Ovo je takva muzika.
Jedino… Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nekad sam voleo kišu. To vreme je prošlo.
Da nije kiše, ne bi ni ovaj prilog kasnio više od sat vremena.
Postoji muzika pored koje su reči izlišne. Ovo je takva muzika.
Jedino… Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Ponekad valja da se prisetimo da je pametno držati se principa “što jednostavnije, to bolje”. Hajde, kad smo već na tragu prisećanja, da se setimo i Savine Geršak…
Nema se tu šta mnogo raspravljati. Jedino što otac Leontije nije mogao da pojmi da ponekad postoji i više alternativa, a ne samo dve. No vidiš: tri alternative, a najjednostavnija tačna. To se zove Okamova oštrica.
Odavno sam imao želju da uhvatim ovako nešto, ali nisam imao prilike.
Eto, uvek se desi. Strpljen, spašen.
U ponedeljak uveče, prisustvovao sam svečanosti dodele medalja pravednika među nacijama, najvišem priznanju koje država Izrael dodeljuje nejevrejima. To je priznanje za pripadnike drugih nacija koji su u toku holokausta spasavali Jevreje. Jedan od dobitnika je Vojislav Knežević, Jasnin deda – i tako sam se našao na toj svečanosti. Usput sam zamoljen i da fotografišem dešavanje za potrebe porodične arhive, što mi nije teško palo.
Fotka za ovaj put je jedna sporedna. Nisam mogao da odolim ziceru: