Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sajber i ini svetovi raspucali su se povodom obeležavanja četiri decenije kultnog albuma “The Dark Side of the Moon”. I uvek može još.
Kad razmislim, ja ovaj moćni muzički paket proslavljam nekoliko puta mesečno, već decenijama unazad… Jedan od retkih albuma koji su mi ostali zakovani u dušu za čitav život. Ovog puta vašoj pažnji preporučujem živo izvođenje u Londonu 1974. godine.
Moćno, zar ne?
A sad nešto s mog omiljenog albuma devedesetih…
Iako je izašao 6 meseci posle čuvenog Nevermind grupe Nirvana, Angel Dust je ipak za mene lično album koji je najavio šta će se dešavati s muzikom u toj deceniji (izuzimajući ove prostore).
Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…
Trenutno, u Londonu, traje moj omiljeni način dobijanja imena čoveka koji će igrati meč za titulu protiv planetarnog šahovskog šampiona, takozvani turnir kandidata. Nekada su takvi turniri bili monumentalnog karaktera: 1953. godine u Cirihu, recimo, igralo je 15 igrača svako sa svakim dva puta. 1959. na Bledu, i 1962. u Kirakau je osam igrača igralo 
svako sa svakim četiri puta. To znači da je svako igrao 28 partija. Od turnirskog formata se posle 1962. godine i odustalo, jer je masovno prisustvo igrača iz Sovjetskog Saveza dovodilo regularnost takmičenja u pitanje (Sve su to Rusi, govorio je svojevremeno Fišer), iako baš na tom, poslednjem turniru kandidata, nisu igrala dva fantastična i maštovita (i disidentska, koliko se tada moglo) igrača, Leonid Štajn i David Jonovič Bronštajn, upravo zbog limita broja igrača iz jedne države. Prešlo se na sistem mečeva, kao u tenisu ili svetskom prvenstvu u fudbalu (kada se prođe grupna faza). Baš kao u pomenutim sportovima, loša strana mečeva je upravo to što svi ne igraju sa svima, pa neko neugodnog protivnika (jer skoro svako takvog ima) može izbeći, a neko na takvog, kao kosa na kamen, baš naleteti.
Mudri ljudi investiraju milion evra kada ih steknu ili ih barem daju na neki lagani rast kamate. Međutim, kako biste najradije potrošili milion evra?
Neko uloži u neku nepovratnu glupost. Neko napravi kuću šestog stepena ružnoće. Nekome je do putovanja oko sveta, i to po hotelima sa bar pet zvezdica. A neko kupi Ferrari Enzo. Pogotovo je efektno da takav auto kupi neki individualni poljoprivredni proizvođač kako bi mogao da krene u obilazak svog imanja, te ga obavi za kratko vreme, ali ne zato što je imanje malo, nego zato što je vozilo efikasno. Evo, ovako.
Ovo je dobra prilika da primetimo razliku između seljaka i seljačine.
Ovom liku nije potrebna ona pilula.
Iz lične perspektive gledano, bila je to jedna od najtežih mentalnih vežbi iz primenjene fotografije. Ime vežbe glasi: obuzdavanje…
Pominjao sam vam, više puta do sada, kako između nekih dobrih ljudi, čije mišljenje izuzetno poštujem, i moje malenkosti postoji manje-više trajni konflikt u oblasti pristupa fotografiji. Znate već onu moju “ja ne fotografišem, nego slikam”, što je alibi za često preterivanje raznih vrsta i oblika i u toku fotografisanja i , pogotovo, u toku obrade. A ti dobri ljudi me kritikuju – jedan zbog toga što ne nalazim gotovu sliku na fotografiji za kojom tragam, kad već toliko volim; veli i kako bi voleo da bude svedok mog uklanjanja softvera za sekundarnu obradu fotografija. Drugi nije tako rigidan, ali me kritikuje zbog očiglednog preterivanja u poslednjim koracima obrade, kad izgubim meru…
Kako se bliži kraj drugog ciklusa projekta “jedna na dan“, tako razmišljam o tome kako postoji barem jedna teza u kojoj su ti dobri ljudi sasvim u pravu: ponekad sam neobuzdan, umesto da prikočim i razmislim pre obrade. Malo sporosti ne bi bilo na odmet… Hajde da pokušam, rekoh sebi, pa izvukoh jednu ekspoziciju iz one prekjučerašnje sesije u garaži. Hajde da je uradim naturalistički, rekoh sebi: samo izrez, blagi dodir na histogramu i smanjenje na dimenzije za objavljivanje. I dovedoh do ovog:
