Iako posedujem i (neko) formalno muzičko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao što se to često dešava u životu. Znate, ono, hteo bih da pričam o nečemu, a tema, sama od sebe, beži nekim čudnim meandrima i nikako da se spojimo.
Jedina opera koju sam mogao da svarim od početka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, što je, može se reći, sasvim normalno za mene. I još neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvođenju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.
Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi Joyce Di Donatto za konačni rezultat. 
Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. Komšije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muzičkog odrastanja. 
Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, učio je muzičko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…
Nastavite sa čitanjem… “Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu”
nego mi je na pameti činjenica da nisam istražio Draguljče koliko bi trebalo. Pogotovo nisam ovladao granicama polja oštrine, nego sam rezultat često prepuštao slučaju ili sam postavljao neke sigurne mere da bih uradio kako sam zamislio (npr. ne veći otvor od f/5.6 pri slikanju portreta). Mlatarajući tako, rešim da malo popravim svoj wallpaper lager, jer su mi dosadile neke slike koje se menjaju dvaput na dan na mom ikonostasu (aka desktopu). I tako iskoči i ova slika.