Šah, ljudi i računari (I)

Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…

Trenutno, u Londonu, traje moj omiljeni način dobijanja imena čoveka koji će igrati meč za titulu protiv planetarnog šahovskog šampiona, takozvani turnir kandidata. Nekada su takvi turniri bili monumentalnog karaktera: 1953. godine u Cirihu, recimo, igralo je 15 igrača svako sa svakim dva puta. 1959. na Bledu, i 1962. u Kirakau je osam igrača igralo svako sa svakim četiri puta. To znači da je svako igrao 28 partija. Od turnirskog formata se posle 1962. godine i odustalo, jer je masovno prisustvo igrača iz Sovjetskog Saveza dovodilo regularnost takmičenja u pitanje (Sve su to Rusi, govorio je svojevremeno Fišer), iako baš na tom, poslednjem turniru kandidata, nisu igrala dva fantastična i maštovita (i disidentska, koliko se tada moglo) igrača, Leonid Štajn i David Jonovič Bronštajn, upravo zbog limita broja igrača iz jedne države. Prešlo se na sistem mečeva, kao u tenisu ili svetskom prvenstvu u fudbalu (kada se prođe grupna faza). Baš kao u pomenutim sportovima, loša strana mečeva je upravo to što svi ne igraju sa svima, pa neko neugodnog protivnika (jer skoro svako takvog ima) može izbeći, a neko na takvog, kao kosa na kamen, baš naleteti.

Rekao sam da je šah sport, i to mislim kada govorim o šahu na vrhunskom, profesionalnom, velemajstorskom nivou. A u svakom sportu se ponekad pojavi ličnost koja je nestvarno bolja od drugih. U šahu su svi veliki igrači imali faze zapanjujućih uspeha, kada su privlačili novinske naslove. Taljev meteorski uspeh, krunisan titulom svetskog prvaka 1960. godine; Fišerove zlatne godine 1967-1972 i do sada neprevaziđeni niz od 13 uzastopnih pobeda u mečevima kandidata; Karpovljev neverovatan niz turnirskih pobeda koji je usledio nakon administrativne dodele titule 1975. Konačno, u poslednjih par godina pojavila se jarka zvezda, Magnus Karlsen, momak koji igra šah onako kako ga je do sada možda samo jedan čovek (Kapablanka) igrao, a i od njega on to radi ipak mnogo bolje (ipak je od Kapablankinog vremena mnogo vode Dunavom proteklo). Način na koji Karlsen pobeđuje je zapanjujuć, kao poplava, spora ali i nezadrživa sila koja neumoljivo guta sve pred sobom, i polako cedi svaku poziciju do pobede ili ne-pobede, kao specifičnog, karlsenovskog oblika remija. Trenutno je potpuno nejasno kako bi bilo moguće da Karlsen izgubi partiju, što će se, naravno, jednom desiti, ali kako stvari stoje ne tako skoro. I kada, kao pre par dana protiv magičnog Ivančuka, sve vreme bude podređen, naći će način da ipak na kraju samo on može da pobedi. A kada osvoji prostor i objekte za napad, kao protiv stabilnog Svidlera juče, onda protivnik posle dvadesetak poteza može da pakuje kofere. Veoma je uzbudljivo biti Karlsenov savremenik.

Off topic. Konačno, desio se i meni takav slučaj. 1986-7-8 godine sam imao niz od tridesetak pobeda na kojekakvim šumadijskim pionirskim prvenstvima. Negde pred poslednje kolo mog pretposlednjeg turnira u pionirskoj kategoriji stiže mi u ruke papir, koji predlaže da se izjasnim glede zainteresovanosti… za jednu od šahistkinja. Šta je dalje bilo, nije zanimljivo (ne zato što krijem, nego zato što zaista nije zanimljivo – dobiti tolike partije zaredom na bilo kom nivou se može samo uz značajno moždano ludilo). Iz mog slučaja može dobiti neka maglovita procena društvenog pritiska pod kojim se nalaze uspešni ljudi – jer ako su se žene za mene interesovale jer sam bio najbolji pionir, kako li se tek interesuju za one ljude koji su najbolji uopšte?

Kako god, trenutno je stanje u šahu prilično dobro: ima odličnih igrača, ima napetosti, ima turnira. No, u poslednjih desetak godina vrhunski šah je doživeo ogromnu promenu, suočen sa dramatičnim razvojem računara.

Računari, iako još tokom šezdesetih razmatrani (kroz dugoročni razvoj inteligentnih šahovskih algoritama, u čemu je aktivno učestvovao opštepriznati šahovski patrijarh Mihail Mojsejevič Botvinik), a zatim tokom sedamdesetih stidljivo (i ismevano) prisutni u šahu, na velika vrata su ušli u šahovski svet kada je Kasparov priznao da je računar našao dobitnički plan u kritičnoj partiji protiv Karpova, u jednom od mečeva njihovog dugog edinoborstva. Kasnije Kasparov, u marketinškoj kampanji IBM-a, jednom dobija, a zatim i gubi meč protiv računara, što su mediji (kao i obično) gromopucateljno prikazali kao smrt šaha. Već tada je brzina razvoja računara ubila ideju o inteligentnom HALovskom obliku šahovskih algoritama, pa su šahovski programi prešli na seljačku varijantu besomučnog testiranja svihmogućih poteza uz numeričku procenu ishoda. (Razume se, bilo kakva prekidanja partije su postala besmislena, pa je i šahovska administracija uvela digitalne satove koji dodaju vreme uz svaki potez.) Pojavila su se na turnirima razna varanja, od dečijih (slušalice u ušima, računari iza vodokotlića), do poaroovskih (trener se kreće na određeni način koji predstavlja šifriran pravilan potez). Zbog raznih osnovanih sumnji se već na nekoliko turnira dešavao striptiz (u istom periodu nije uočeno povećanje ženske publike. U pitanju je ili neobaveštenost, ili odlična obaveštenost o tome da šah i teretana teško idu zajedno). No, najteži udarac koji je šah pretrpeo, i od koga se možda nikada neće oporaviti, dobio je naziv računarski potez.

Nastaviće se…

U nastavku čitajte: Da li je David Jonovič bio kompjuter koga su Rusi napravili, a koga su se odrekli kada su Amerikanci počeli da primećuju kako na njega ne deluju nervni gasovi koji su ugrađeni u Fišera?