Jedna stara. Beše odbačena: nju sam jurio, a desile se neke druge…
Postoje fotografije čija sudbina je da budu odbačene zato što nisu najbolje u špilu. Najčešće, nije šteta: prosto, loviš sitnice od jedne do druge ekspozicije i onda se tokom tog procesa možda i udaljiš od prvobitne ideje, jureći nešto drugo i dolazeći do možda neplaniranog, ali valjanog rezultata kojim se sesija završava. Ona prva bude sa stotinu mana, to znaš na kraju, jer prepoznaješ elemente koje si vrteo po kadru. Ponekad, međutim, moraš da odbaciš i dobru fotku samo zato što za nju nema mesta: ona je dobra, ali druge su bolje. Baš to se desilo sa ovom fotografijom, u jednoj kućnoj sesiji krajem januara, kada su je prestigle druge fotke.
Lakše ćete razumeti o čemu pričam ako vas budem podsetio na ovu fotku i ovu – obe su iz iste sesije. Sad, za brodiće koji plove u Bestagiju je jasno – takva fotka mi se potrefi jednom u pola godine. Ali zašto sam odabrao onu minimalističku fotku sa Kafkinom kućom u Zlatnoj uličici broj 22 u Pragu, da me đavo nosi ako umem da se setim. Možda sam u tom času bio opsednut minimalizmom? E da, moguće je: čantrali mi neki dobri ljudi što gušim svoje fotografije velikim metežom (najgore za mene: u pravu su), pa sam na čas popustio… Sve što imam da kažem je da sam tek sad spokojan, jer pravda je ispravljena.
Presuda: mišn akomplišd. 
Neka ostane zabeleženo da je ova nategnuta kompozicija izvedena krajnje namerno, nasuprot činjenici da sam mogao da izvodim trećine, zlatne preseke, šublere, viskove i ostale andrmolje. Poruka ove slike je drugačija i svodi se na poimanje apsurdnih kombinacija u životu: ponekad je potrebno da dođeš do ivice da bi pronašao odgovor. Oblici, boje, svetlo i senke, figure i fokusi u takvoj potrazi znače malo, ako uopšte išta i znače. Ponekad se traženi odgovor nalazi u nekoj uzgrednoj, teško uočljivoj sitnici na obodu provalije. Čoveku ostaje samo da se ponada da nije zaboravio da gleda.
Jer, ako ne gleda, kako će da vidi?
Idemo dalje. Još malo. Još sasvim malo.