Odavno sam imao želju da uhvatim ovako nešto, ali nisam imao prilike.
Eto, uvek se desi. Strpljen, spašen.
U ponedeljak uveče, prisustvovao sam svečanosti dodele medalja pravednika među nacijama, najvišem priznanju koje država Izrael dodeljuje nejevrejima. To je priznanje za pripadnike drugih nacija koji su u toku holokausta spasavali Jevreje. Jedan od dobitnika je Vojislav Knežević, Jasnin deda – i tako sam se našao na toj svečanosti. Usput sam zamoljen i da fotografišem dešavanje za potrebe porodične arhive, što mi nije teško palo.
Fotka za ovaj put je jedna sporedna. Nisam mogao da odolim ziceru:
Elem, beše tamo gomila zvanica na najvišem nivou. No, druga medalja je dodeljena Nuriji i Devleti Pozderac, a oni su pradeda i prababa po majci Sunđer Bobu, pa je i on bio tamo, naprasno dokon nakon što su mu uručili odjebenicu iz Udruženja lovaca u mutnom. I kako bi mrdnuo sa stolice, fotografi i snimatelji bi se ostrvili na njega, jer bože moj, on je tako važan, a svi ostali su tako nevažni… Ajd’ što su se mediji ostrvili na njega, nego se i on ostrvio na sve prisutne, pa načinio sebi promociju, a po povratku kući sam video da su portali više pisali o njemu i njegovom patetičnom govoru nego o ljudima zbog kojih je ta svečanost i organizovana.
Ali neću da budem kivan na Sunđer Boba, jer delim sreću porodice Knežević zbog priznanja deda Voji, koga sam imao čast da poznajem, i više od toga. Ispričaću vam jednom potresnu i neverovatnu priču o tome kako je spasao šest života sigurne smrti u logoru na starom sajmištu, a ovog puta se zadržavam na ovoj benastoj foto-belešci.
Fotka je vrlo ograničene oštrine jer je Draguljče bilo podešeno na f/1.4, da bih mogao da slikam bez blica. A i bez toga, nekako mi se nametnulo rešenje da scenu prebacim u monohromatsku. To je tačno to.
Presuda: mišn akomplišd. 
Znam da ljudi samo rade svoj posao, ali uradio sam i ja svoj. 
Pre čitanja teksta o fotki volim da je pogledam na nekoliko sekundi. Zatim kroz čitanje teksta preispitujem svoj prvi utisak.
Ovog puta sam pomislio da je u pitanju foto-montaža, verovatno zbog očiglednih razlika u oštrinama likova i značajnog bočnog svetla. Monohromatska verzija dodatno zamazuje ono što bi odale boje.
Subjektivno, pogrešan prvi utisak i kompletna kompozicija čini fotku vrlo zanimljivom.
Sama naznaka priče o dedi je za svako poštovanje.
A ja na prvi pogled vidim samo jednu gadnu sektu, okupljenu radi upražnjavanja svojih mračnih rituala 😉
Da su sekta, to je definitivno. Da je ritual lova na atraktivnu vest mračan (za razliku od pokušaja hvatanja važne vesti), to pogotovo. Ispade kako ispade.
Pozz, fotka je sticaj okolnosti i drugačije nije moglo. Da sam slikao uz upotrebu blica (a imam samo onaj mali, ugrađeni u aparat), dobio bih prilično izvitoperenu perspektivu i oštrinu. Ovako, napao sam sa najviše otvorenom blendom; a posledica blende f/1.4 je ta da je polje oštrine po dubini (DoF – depth of field, kako se to navodi u literaturi) jako kratko. Evo, baš gledam u programče koje imam u svom telefonu, koje daje informaciju o tome: to staklo na f/1.4 i 7 m udaljenosti daje dubinsku oštrinu u polju od samo 105 cm. Nije bilo šanse da sve bude oštro.
A što se tiče osnovne fotke, evo cele, bez isecanja, pa prosudite sami: