Ovaj eksperiment planiram odavno, još od vremena kad DSLR nije bio ni u ideji o nabavci. Bio je poslednji čas da ga izvedem.
Svojevremeno, dok sam još bio pretplatnik papirnog izdanja časopisa Digital Camera World, ostao sam zabezeknut jednom potpuno neverovatnom fotografijom koja je nastala kao kolaž, ako se dobro sećam, 120 fotografija načinjenih nekom malom prosumer spravom. Ekspozicije su napravljene tako što se čovek lagano vozio brodićem kroz Canal Grande u Veneciji i štrikao – i to, ideje radi, u totalno aftamackom režimu. Zbog toga su fotke, dakako, ispale nejednake po svemu (pogotovo svetlo, kontrast i balans belog), bilo je čak i pregorelih i previše tamnih fotografija. Ali to nije popravljano, nego je od rezultata napravljen kolaž koji oduzima dah. Pokušao sam da lociram fotku, ali… Znate već.
Od onda je prošlo mnogo, ali nisam zaboravio. Obećao sam sebi da ću oprobati tehniku, ali bio sam zinuo koliko ne mogu da zagrizem: objekat koji sam zamislio da slikam je mimo domašaja, ukoliko ne želim da mi revnosni građani moje varoši nabace sto šest hiljada policajaca za vrat… A onda, u danu koji je za nama, išao sam da izbacim smeće i pogled mi pao na širom otvorena vrata garaže u kojoj još uvek vlada zimski metež… I od tog pogleda, ispade ovo:
Ako vas ovo zanima, hajde da vam ispričam šta sam to uradio.
Najpre sam pohvatao panoramne škljoceve iz ruke, dva reda po devet uspravnih snimaka. Mimo toga, škljocnuo sam još 5-6 vodoravnih ekspozicija po ultrasloženoj naučnoj metodi „tras-tras-tras“, ponekad i namerno držeći aparat ukoso (vidi tamni deo sa džakom). Posle sklapanja panorame, uobičajenih koraka i odluke o konačnom izrezu, sastavio sam slojeve panorame i krenuo da nabacujem nove. Iskoristio sam one ekstra ekspozicije, a koristio sam i neke (što cele, što delimične) fotke koje su učestvovale u panorami. Tek te slojeve sam dopingivao: oštrio sam raspored svetla na histogramu (levels) i dubinu svetla (curves), ponegde sam menjao zasićenje ili kontrast, namerno ne hajući za razlike u odnosu na okolinu.
U tim razlikama je i suština ove tehnike: štos je u tome da zbir svih nejednakosti ostvari neku, da tako lupim, geometrijsku ravnotežu na slici kao celini; tako bar pamtim onaj ludi kolaž iz Venecije. Te razlike nije bilo teško postići, jer sam već ekspozicije za panoramu radio iz ruke, prilično nepažljivo (tj. nepažljivo iz ugla lova na ozbiljnu panoramu, gde mora da se pazi da se tačka nedogleda uvek nalazi na istom mestu) i zato su nastale distorzije koje nisam mogao da popravim (uoči zadnji točak bicikla). No, bilo je tu i gorih distorzija, ali sam ih “slučajno” preklopio novim fotografijama. I te ručne slojeve sam uklapao od oka, flagrantno se ne trudeći da napravim savršenu vezu – kontekst se brine za sadržaj tamo gde se geometrija ne brine (uoči desni deo tezge).
Presuda: mišn veri, veri akomplišd. 
Evo me u ciljnoj ravnini drugog ciklusa “jedna na dan” i zamalo da zaboravim na sebi davno dato obećanje da ću imati barem jednu takvu fotku u šteku. Glavna funkcija ove fotografije je bila da “prelomim” tehniku, da učinim prve probe i da uočim neke posebnosti. Postoje brojne pouke i biće mi potrebna bar još jedna test-fotografija kako bih isprobao neke pretpostavke. Ali, to je već perspektiva: svakako imam nameru da apsolviram ovu tehniku i stavim je u red onih koje ću koristiti kad mi se za to ukaže neka posebna prilika. Sve ovo je otpočelo zbog fotke iz Venecije, pa bi bilo neke pravde u tome da i ja probam to isto baš u Veneciji, gde do sada nisam bio. No, barem snovi su besplatni…
Komentari su onemogućeni.