Iz lične perspektive gledano, bila je to jedna od najtežih mentalnih vežbi iz primenjene fotografije. Ime vežbe glasi: obuzdavanje…
Pominjao sam vam, više puta do sada, kako između nekih dobrih ljudi, čije mišljenje izuzetno poštujem, i moje malenkosti postoji manje-više trajni konflikt u oblasti pristupa fotografiji. Znate već onu moju “ja ne fotografišem, nego slikam”, što je alibi za često preterivanje raznih vrsta i oblika i u toku fotografisanja i , pogotovo, u toku obrade. A ti dobri ljudi me kritikuju – jedan zbog toga što ne nalazim gotovu sliku na fotografiji za kojom tragam, kad već toliko volim; veli i kako bi voleo da bude svedok mog uklanjanja softvera za sekundarnu obradu fotografija. Drugi nije tako rigidan, ali me kritikuje zbog očiglednog preterivanja u poslednjim koracima obrade, kad izgubim meru…
Kako se bliži kraj drugog ciklusa projekta “jedna na dan“, tako razmišljam o tome kako postoji barem jedna teza u kojoj su ti dobri ljudi sasvim u pravu: ponekad sam neobuzdan, umesto da prikočim i razmislim pre obrade. Malo sporosti ne bi bilo na odmet… Hajde da pokušam, rekoh sebi, pa izvukoh jednu ekspoziciju iz one prekjučerašnje sesije u garaži. Hajde da je uradim naturalistički, rekoh sebi: samo izrez, blagi dodir na histogramu i smanjenje na dimenzije za objavljivanje. I dovedoh do ovog:
Hteo sam da uradim još 99 unapređenja ove fotografije, ali obuzdao sam se – to je bio zadatak. Setio sam se onog nesrećnika koji je prevideo stavku pravila u konkursu za najbolju fotku National Geographic, kada je najpre proglašen pobednikom, a zatim diskvalifikovan jer je u jednom uglu isklonirao najlon kesu, koja je na tom mestu bila u funkciji đubreta… Neću tako rigidno, pomislih, pa sam ipak uradio dva kloniranja, ali zaista minornog karaktera i površine; mogao sam da izbegnem te elemente samo malim skraćenjem kadra po jednoj ivici. Hteo sam da više osvetlim tamne zone – nisam. Da ispravim netačnu zelenu boju bicikla – nisam. Da uklonim taj komad vrpce – ni govora… Eksperimenti, filteri, dopingovanje – sve je zaobiđeno, osim školski diskretnog uoštravanja pri konverziji iz RAW formata, što je standardni postupak koji je uvek na mestu dok god se ne preteruje.
I znate šta se dešava, evo već nekoliko minuta koliko zurim u fotografiju? Jeste ona trivijalna, jedva prolazi i kao stilska vežba, ali iz časa u čas mi se čini sve primamljivijom. Neki dobri ljudi su u pravu: valjalo bi mi manje okidanja, a više gledanja. I da nevolja bude veća, to je staro pravilo za koje sam odavno tvrdio da ga poštujem. Kako ga to poštujem kad ga ne primenjujem, mogli bismo diskutovati, mada su stvari manje-više sasvim jasne.
Presuda: mišn akomplišd. 
Tokom ovih nekoliko dana, koliko je još ostalo do kraja drugog ciklusa, postalo mi je naročito važno da preispitam u kom se položaju nalazim u odnosu na početak drugog ciklusa, kada sam načinio veliki rez u svojoj praksi zahvaljujući kupovini nove opreme. Potrebno je da preispitam dalji rad i da popravim ono što ne valja kako bih napravio prostor za dalje napredovanje. Okupljanje ozbiljnih pouka iz dosadašnjeg rada je najvažniji deo tog posla.
Idemo dalje. Ali, prvo ću da zastanem na čas. Ne dugo, bez brige. Za to vreme, pokrenuću novu rubriku o fotografiji, tako da vama svakako neće biti dosadno. 