Nemam pojma zašto mi je pala na pamet najlepša pesma sa prvog albuma Elvisa Costella, ali nisam imao druge nego da je potražim i turim u današnji slot za muziku za popodne. Sreća da je tako ispalo, jer nisam znao za ovu izvedbu.
Kakva majstorija! Kakav majstor!
Moram da se ispovedim: album My Aim is True je prvi vinil koji sam prodao. A zašto sam to učinio, nikad neću umeti da objasnim; sećam se samo da nikad nisam voleo taj omot; ne volim ga ni danas. Ali, muziku… Tek, upravo osnovana radio stanica u Kikindi, prva redovna u istoriji grada, objavila je otkup ploča po prilično povoljnim cenama. U nastupu ludila, prelistam po svojoj vinilnoj fonoteci, koja je tad bila velika tek oko trista LP ploča, i iz nje izvučem dvanaestak albuma. Od tih dvanaestak, dežurni lik je odbio samo dve – i to zato što ih je već nabavio – a za ostale sam dobio lovu koju sam posle potrošio da kupim neke važne ploče preko kataloga čuvene kuće Cob Records (ružnog li sajta, majko mila).
Sećam se kako je Robert jednom došao, doneo sa sobom butelju nekog finog vina, pa rekao “pusti Costella”. Kad sam mu rekao šta sam uradio, bio je ljut i razočaran. “Trebalo je meni da ponudiš tu ploču, kad ti je bilo toliko stalo da je prodaš”, reče, “ja bih ti dao deset puta više novca, a onda bih ti je poklonio, da bude kod tebe”. Jebigica, Roberte, desilo se.
Iskupio sam se tek posle sedam-osam godina, kupujući za Robertov račun tri originalna CD-a Elvisa Costella, po ne baš maloj ceni, od druga koji je kupio garnituru CD-ova sa remiksovanim albumima dopunjenim bonus materijalom. Nekako sam i ja baš tad počeo ponovo da otkrivam tog velemajstora.
Elvis Costello je veliki songmaker. Čovek ima mnogo materijala vrednog slušanja i poštovanja, i ja ga ponekad slušam i uvek poštujem. No, album My Aim is True mi je ostao najdraži u tom ponovnom otkrivanju, a “Alison” najdraža pesma. Ne zaboravite da plaknete uši matičnom verzijom.