Papa was a rolling stone,
wherever he laid his hat was his home
all he left us was alone…
Koliko volim sledeću pesmu, teško mi je da objasnim. Srećom, ne moram: još nisam čuo za nekog kome ovaj perfektni ritam, tempo taman sporiji od koraka i melodija za sva vremena nisu po volji. Retko je čujem i uvek se naježim. No, ovog puta tužni povod: tek pre nekoliko dana sam saznao da je Damon Harris, pevač grupe The Temptations koji je bio glavni u originalnoj izvedbi pesme “Papa Was a Rolling Stone” iz 1972. godine, otišao na Neko Bolje Mesto još 18. februara.
Ova veličanstvena pesma je dokaz da i numera sa jednim jedinim akordom (B mol°) može da zakuje pažnju slušaoca – dakako, mnogim drugim argumentima. Što se mene tiče, kupuje me taj neverovatni zvučni zid gudača kome oblik daje wah-wah zvuk gitare. Svi instrumentalni pasaži u produkciji, kojih ima toliko da ne znaš gde da se pre prihvatiš, danas predstavljaju istoriju. A ko je sve posle kopirao ovaj format, verovatno niko nikad neće uspeti da sabere.
Postoje čak tri produkcije ove pesme za The Temptations – koji, inače, nisu prvi koji su snimili ovu pesmu za Motown. Ova koju čujete zabeležena je na singlu objavljenom u septembru 1972. Na sjajnom albumu All Directions, objavljenom nešto ranije, u julu 1972, postoji verzija koja traje 11:45 (poslušajte verziju sa vinila, kao što je red, i obratite pažnju na električni klavir Wurlitzer i drugačiji aranžman na početku).
Pojava koja je posebno zanimljiva u slučaju ove pesme: otvorena je Pandorina kutija za onu granu muzike koja je došla sa onog mesta na kome su se sreli rhythm and blues i doo-wop. Napraviti pretežno instrumentalnu ekstravagancu u produkciji benda koji je bio apsolutno dominantno vokalno orijentisan beše čin vrhunske hrabrosti. Ili vrhunskog ludila, ako baš hoćete: čak i veliki igrači na tržištu, kakav je bio Motown, nisu često smeli da diraju u kanone uspeha. Srećom, uspelo je. A na talasu tog uspeha surfovali su posle mnogi. Funk je postao institucija, fusion glavni pojavni oblik produkcije sve do kraja sedamdesetih, a ova pesma je zauvek ostaje kao važan deo u priči o istoriji popularne muzike.
Remek-delo za sva vremena.
________
° Da se razumemo: B mol, a ne H mol; znam za jadac. Englezi i Ameri su skloni da obeležavaju te akorde kao Bb minor i B minor. Cis dur (i ekvivalentni B mol) je prirodni tonalitet za alt i bariton saksofon kad se koristi duži pisak.
Remek-delo, nesporna istina … ali na iskušenjima 😉
Savršenstvo!
Ipak, kredit za veličinu ove pesme ide Normanu Vitfildu, producentu i aranžeru. Koliko me pamćenje služi, dobio je i nagradu te godine za najbolje aranžiranu pesmu. Istovremeno, to je “labudova pesma” klasičnog Motown zvuka. Vitfild je pokušao da ga modernizuje u skladu sa vremenom, sa delimičnim uspehom. Grupa Undisputed Truth je bila iskorak u tom pravcu, po meni jako dobar, ali se nije primila tako dobro. Temptations su, sami po sebi, veliki i vredni istraživanja, kao i solo delatnosti svih pevača koji su prošli kroz grupu.
Beleška za sve prisutne: ove redove piše Zoća Peacock, rodonačelnik i najveći zmaj grupe oldwave, čovek koji se i dalje opire pozivu da preuzme odeljenje muzike za popodne na Suštini pasijansa. Pozivam dobrovoljce da naprave primerenu galamu u cilju pokazivanja da nam je Peacock ovde potreban.
Тешко је дизати галаму око нечег у чему се сви слажу…
A, pa onda jedino da nekako napravimo kontru, pa makar i labavom konstrukcijom duple negacije: evo, bunimo se protiv toga da Peacock još nije tu.
Ajde Zoćo, mrdni malo, batac.