Daj nam sunca

Naslov je iz prepeva originala, kojem danas posvećujemo popodne. Ali pre toga malo priče. Malo.

U sredu, prekjuče, Aleksa nam se vratio iz vrtića (ne sam, svakako) ponavljajući stih iz naslova ovog priloga. I tu započesmo razgovor koji ću na razne načine malo niže pokušati da prezentujem, a tokom kojeg je u nekim momentima pevač prelazio i na “Čester iiiiiiiglan iglan”.

“Aleksa, gde si čuo tu pesmu? Na radiju? Televiziji?”

“Puštali su nam je danas u vrtiću!”

Šta, bre!? Ček, bre! U onom istom vrtiću koji vam je pred prošlu proslavu Nove (2012.) godine puštao pesmu “Nova godina kuca na vratima”? U onom istom vrtiću u kojem ste pripremali priredbu za samo jednog gledaoca? Hm, da, u tom vrtiću.

Deca, opet, spremaju priredbu. Ovog puta je to ozbiljnija priredba, sa većom publikom – mame, tate, a ako se prikradu babe i dede. Termin priredbe je kraj maja, početak juna. Ne zna se tačan datum, al’ se zna da je to priredba na kojoj se opraštaju od preškolaca (od septembra kreću u prvi razred). Ozbiljnost priredbe se, za one sa jevtinijim ulaznicama (koji su kao ja “preskočili” prošlogodišnju priredbu), može naslutiti iz činjenice da će je pripremati više od dva meseca! Pretpostavljam ne svakodnevno, ali dovoljno dugo da je deca odrade kako treba, i dovoljno “razvodnjeno” da njenu pripremu ne shvate kao teški smor.

Iz razgovora smo kasnije zaključili da će neki od njih marširati i ulaziti u avion (sic!), a svi će pevati. Od vaspitnog osoblja (još) nismo dobili sličan zahtev, a Aleksa pominje da će mu trebati i vojnička uniforma, jer bez nje ne može da maršira.

P.S.
Odavno nas zasipa zahtevima da mu objasnimo razne apstraktne pojmove i kapiram da je to normalno u ovoj fazi sazrevanja. Više nema “Ovo je kruška!”, “Ovo je stolica!”, nego “Ženo, kako da mu objasnim pojam ‘važan’?”. No, eto, uz ovu pesmu (i spot, koji su očigledno gledali i u vriću) stiglo je pitanje koje često ponavlja (jer mu se odgovor izgleda ne uklapa u dosadašnje poimanje sveta) – zašto neko voli da ide u rat, a neko ne voli?