Iako posedujem i (neko) formalno muzičko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao što se to često dešava u životu. Znate, ono, hteo bih da pričam o nečemu, a tema, sama od sebe, beži nekim čudnim meandrima i nikako da se spojimo.
Jedina opera koju sam mogao da svarim od početka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, što je, može se reći, sasvim normalno za mene. I još neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvođenju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.
Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi Joyce Di Donatto za konačni rezultat. 
Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. Komšije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muzičkog odrastanja. 
Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, učio je muzičko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…
– Ćale, kakvo je to sranje opera…
– Alo, bre, uspori malo…
– Ali ja to neću da slušam… Fuj!
– Pređi na Gothic, možda progledaš! Tu ima puno koketiranja sa operskim deonicama… A ima i dobrih pevaljki… 
– Hmmmm, smaraš… ko će još da sluša i gleda te babetine!!!
I meni su bile potrebne godine, a bogami i decenije su prošle dok nisam naučio šta je to Caruso. Čudo!!! I Maria Callas. Trebalo je nešto od toga saslušati, pa tek onda shvatiti svu veličantvenost takvih neponovljivih glasova. A glas je najveći i najbolji instrument, zar ne?
Dijalog sa sinom se nastavljao:
– Ajmo sada na net, da ti nešto pokažem…
Nastao je tajac. Ja sam se samo smejuljio u sebi.
– Dobra riba!… – rekao je sin.
Elina Garanča je dovršavala ariju.
– A tek što peva… – nastavio je.
– Da pogledamo sada i ovo…
– A koja ti je sada ova?
– Ana Netrebko, i ona fantastično peva!
– E, ćale, moraću malo detaljnije da pregledam ovo…
A onda su danima iz njegove sobe treštale poznate arije.
Eto, tako je moj sin zavoleo operu. 
P.S. Kada je reč o muzici, kao i o svemu u životu, budite otvorenih čula. Ima mnogo loše muzike oko nas, dobru treba naći. I, slušajte bez predrasuda. Ako vam se ne dopada, zaboravite… A ako vam se sviđa, opustite se i dozvolite joj da vas preplavi…
A ako ne volite operu, možda će vam ovo pomoći da je zavolite. 