Be on my side, I’ll be on your side, baby
There is no reason for you to hide
It’s so hard for me staying here all alone
When you could be taking me for a ride…
– Kako stvari stoje, ponekad je potrebno da se podsetimo temeljnih stvari – rekoh, prebirajući po fonoteci i tražeći šta sledeće da pustim na slušanje.
– Slažem se. Ali, ko će da odluči koje su to temeljne stvari? Hoćeš da kažeš da si to ti?
Možete li mi verovati da sam zaista vodio ovakav razgovor? I to sa osobom koja je svojevremeno dovedena u priliku da drugima postavlja kanone muzičkih vrednosti, što svesrdno i čini kad god može!
Setim se ponekad tog budalastog dijaloga. Ne zato što bih imao išta protiv toga da ljudi saopštavaju svoje muzičke preference drugima (naprotiv!), pa čak ni protiv toga da to ponekad čine tako agresivno kako je to umeo da čini moj sagovornik (koji, pak, nije imao problem da mene naziva agresivnim i, biser, uskogrudim i punim predrasuda). Nego zato što mi je žao što ti ljudi rasipaju neverovatnu količinu energije i vremena na nešto što uopšte ne razumeju.
Nastaviću posle petnaestominutnog školskog časa iz rock’n’rolla.
Jack Nitzsche, fantastični muzičar čije prezime i dalje uspevam da napišem pravilno samo zahvaljujući online resursima, začikavao je Neila Younga što je toliko sklon da snima i nastupa sa grupom Crazy Horse, koje je smatrao neznalicama u svakom pogledu. Smatrao je da veliki muzičar, u takvom društvu, rasipa perfektan materijal u nedogled. Nikad nisam uspeo da otkrijem da li mu je Young odgovorio i kako je taj odgovor glasio, ali mogu da naslutim šta je pomislio. Činiću sa svojom muzikom ono što želim, pa ako se kome to učini zanimljivim, baš lepo. Ako se učini nezanimljivim, baš šteta, jer ja ću i dalje nastaviti tako.
Jer, rock’n’roll ne zna za kompromise. Čak ni kad je reč samo o muzičkom delu te priče.
Elem, Neil Young je prototip čoveka od kojeg možete naučiti da rock’n’roll nije muzički pravac, nego stil života. A šta bi Jack Nitzsche rekao da je danas živ, pa da je čuo dva albuma koja je Neil Young 2012. godine snimio i objavio sa grupom Crazy Horse, apsolutno ne mogu da pojmim. Da li bi onu zbirku narodnjaka sa albuma Americana nazvao budalaštinom i prangijanjem neznalica? Da li bi album Psychedelic Pill, jedini studijski dupli album u fonografiji Neila Younga, na kome se nalaze tri od četiri najduže studijske numere koje je u karijeri objavio, nazvao rasipanjem perfektnog materijala u nedogled?
And when she says “it’s time for him to do something,
Maybe talk to his old friends who gave it up.”
He just pours himself another tall one
Closes his eyes and says “that’s enough.”
Postoji nekoliko ključeva za razumevanje rada Neila Younga. Međutim, većina njih se ne nalazi na njegovim pločama, nego u njegovim biografijama, uključujući izuzetno vredno štivo Waging Heavy Peace: A Hippie Dream (2012), autobiografiju u kojoj se Young na potresan način suočava sa prošlošću, ali i sa poslednjim životnim iskušenjima koja su pred njim. A količina iskušenja koja je imao u dosadašnjem životu dovoljna su za tri života. Recimo, da li ste znali da oba Youngova sina, rođena iz dva braka, pate od cerebralne paralize? Istina, u oba slučaja je reč o tzv. lakšim oblicima – ali, kako govoriti o bilo čemu lakom kada je reč o neizlečivim stanjima?…
Neil Young me je naučio, kao niko drugi nikada pre i posle, da je deljenje životnog iskustva sa drugima čin vrhunskog poverenja. Koliko je duše, koliko ideje i koliko hrabrosti potrebno čoveku da se uopšte usudi da ponudi samog sebe celom svetu do te mere, nakon što je već ponudio, verovatno, više nego bilo ko drugi? Anahronizam? Ludilo? Guzica u automobilu, glava u bestagiji?
Ama, ne. Prosto: stvar poverenja. To je ono što može da učini samo čovek koji je potpuno načisto sa samim sobom. A takvih je, jebi ga, malo.
A onom liku iz gorepomenutog dijaloga, jednom prilikom sam ispričao biografski podatak o Neilu Youngu koji je čovek sam ispričao u jednom intervjuu: u zimu 1968-69. ležao je u delirijumu zbog visoke temperature. U tom stanju, tokom perioda od dva dana, napisao je “Cinnamon Girl“, “Cowgirl in the Sand” i “Down by the River“, što su tri pesme koje zaslužuju mesto na svakoj retrospektivnoj kompilaciji. A rezultat se nalazi na, izvesno, najvažnijoj ploči koju je NY snimio u karijeri – to je Everybody Knows This Is Nowhere (1969), drugi solo album velikog muzičara.
– Ama, daaaa… Delirijum zbog visoke temperature. Može biti, kako da neeee… Pričaj ti to nekom drugom – reče moj veoma upućeni sagovornik.
Pričaj ti to nekom drugom, reče.
Pričaj.
You take my hand, I’ll take your hand
Together we may get away
This much madness is too much sorrow
It’s impossible to make it today.
“Jack Nitzsche, fantastični muzičar čije prezime i dalje uspevam da napišem pravilno samo zahvaljujući online resursima”
Правилно је Џек Ниче, а код америчких и иних англофоних верзија немачких имена не постоји правилно јер правила нема. Онај пословични* Фридрих се писао Nietzsche. Упознао сам човека који се презива Зајц (Zeitz) а до тога је дошло јер неком претку нису баш тачно преписали Цајс (Zeiss). Што је, ваљда, питање померене оптике. И наравно, ни једно немачко з не изговарају као ц, осим ако је тз.
* пословица потиче од студената филозофије, и гласи “ја босиљак сијем, мени Фридрих ниче” (фала Тибију виа чекање на грани)