Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svašta sam viđao, pa i ljude kojima je ostao samo palac. Jedan mi je svedočio da je prošlo bar petnaest sekundi dok nije ukapirao da mu nedostaju dva prsta na ruci, koliko je rez bio oštar i precizan na deset hiljada obrtaja… Pitao sam se da li mora da bude tako. Izgleda da ne mora.
Fascinantno. Sad samo sa se učini globalno raspoloživim.
Vežba: snalaženje u vremenu i prostoru…
Tokom večeri sam skontao da nemam fotku za dan, a ni vremena da prebiram po arhivi. Dao sam sebi u zadatak: nađi “onu jednu”, uz sva raspoloživa sredstva… Osim što krele nije poneo stalak… Moraću da ga premestim u kola i držim ga tamo.
Posle redovne školske obaveze subotom predveče, vozio sam se gradom polako, gledao i tražio. I onda sam ugledao scenu koju želim da snimim. Pitao sam se mogu li, tražio sam ugao i razmišljao o načinu da uradim pošten posao po mraku. Posle dva-tri minuta dileme, našao sam optimalno mesto za kola, čiji krov mi je poslužio kao improvizovani stabilni oslonac za ruke…
Due capelle grande de la Cathedrale de Milano.
Ima li osobe koja je ovaj film odgledala samo jednom? Ako ima, opraštam im taj greh, jer sam ubeđen da je to samo “pauza” do sledećeg gledanja; teško mi je da zamislim osobu koja se zadovoljila tim jednim gledanjem.
| Originalni naziv: | A Fish Called Wanda |
| Godina izdanja: | 1988. |
| Reditelj: | Charles Crichton |
| Glavne uloge: | John Cleese, Jamie Lee Curtis, Kevin Kline, Michael Palin i drugi |
| Trajanje: | 108 minuta |
Poznajete li Mostar sevdah reunion? Kratko rečeno, oni su najbolje što je čudni i definiciji neskloni žanr etno-fusion izrodio na tlu Bosne i Hercegovine u poslednjih nekoliko decenija. Upravo to je onaj bend koji je napravio onaj album sa Šabanom Bajramovićem i onaj album sa Ljiljanom Petrović. Majstori prve vrste. Poslušaj ovo.
Svetsko more, okeani, struje… Ovog puta u vizuelizaciji koja neobično liči na nebo Van Goga, a zapravo jako ima smisla: to su morske struje.
Očaravajuće.
Čuje se zvono: utrčavam u poslednji krug.
A kako se godina dade u broj više°, ko će znati…
O opasci iz podnaslova ću malo kasnije. Sad je važnije da najavim nešto drugo.
Kada sam pripremao drugi ciklus “jedna na dan“, koji sam pokrenuo 1. aprila 2012. onim autoportretom, krenuo sam sa dve kapitalne novosti. Prva je bila očigledna i materijalne je prirode: tokom jednonedeljne pauze između dva ciklusa kupio sam svoj prvi DSLR fotoaparat, i stupivši na novi stepenik tehničkih mogućnosti, resetovao sam svoje prethodne eksperimente kako bih krenuo u nove. A druga i izvesno važnija promena beše da “jedna na dan” ne znači “jedno fotografisanje na dan”, nego “jedna fotografija na dan”. Ili, ako ćemo pravo: “jedna pouka o fotografiji na dan”. Promena je dvojake prirode. Banalni momenat je taj da ima dana kad ne mogu da postignem uslove da fotografišem nešto vredno pomena; sve tako izvedene fotke u prethodnom ciklusu su bile čisto smeće, osim u pad incidentnih slučajeva. A drugo: pouka je uvek važnija od materijalnog dodatka lageru fotografija. U suštini, ta promena je ugradila spokoj u moj projekat. Fotografija od prethodnog datuma nije bilo mnogo (ne znam tačno, ali recimo 10-15%) i one su služile kao džokeri.
To što ovo pričam, opet, ima dva razloga. Prvi je taj da ovde objavljujem fotku staru pet dana (doduše, spremljenu za ovakav “zicer”). A drugi je taj da ću tokom marta verovatno prolaziti kroz arhivu od (ovog časa) 12.500 ekspozicija i izvlačiti neke primere, jer želim da rekapituliram svoju prvu godinu sa novom klasom opreme pre nego što osmislim kako će izgledati treći ciklus… Da, rešio sam da nastavim.
Papa was a rolling stone,
wherever he laid his hat was his home
all he left us was alone…
Koliko volim sledeću pesmu, teško mi je da objasnim. Srećom, ne moram: još nisam čuo za nekog kome ovaj perfektni ritam, tempo taman sporiji od koraka i melodija za sva vremena nisu po volji. Retko je čujem i uvek se naježim. No, ovog puta tužni povod: tek pre nekoliko dana sam saznao da je Damon Harris, pevač grupe The Temptations koji je bio glavni u originalnoj izvedbi pesme “Papa Was a Rolling Stone” iz 1972. godine, otišao na Neko Bolje Mesto još 18. februara.
Zapravo, nije film nego samo špica, ali svejedno. Uspešno je!
Da li ste primetili hit detalj?
Tako je: Homer vozi Ladu 2105.