Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Datum kome posvećujem ovaj prilog je štogod važan za moje foto-priključenije. Tačno godinu dana ranije, kupio sam Canon EOS 60D i objektiv Canon EF-S 15-85 mm IS USM, koji su od onda moja osnovna baterija za fotografisanje. Drugim rečima, godišnjica iliti rođendan mog aktuelnog fotoaparata. U to ime, kako to tradicija nalaže o važnim datumima, organizovali smo jedan kolektivni portret, doduše sa navrnutim Draguljčetom.
Nisam mogao da odolim posle onakvog centaršuta Valexa, kada je u postu pomenuo ove vesele devojčice…
The Bangles su ženski bend koji zna da svira, zna da komponuje i zna da dobro prezentuje svoju muziku na koncertima. Iako je to relativno jednostavni gitaroški pop, njegovom šarmu teško je odoleti.
Ovako je počelo…
Pa se nastavilo…
Šta ćeš: neko i od gluposti napravi umetnost, a umetnost ove devojke je nesvakidašnja.
Mene, zapravo, fascinira činjenica da postoji i svet koji je spreman da potroši nebrojene sate u uvežbavanju ovakvih veština.
A, dokle više taj sneg? Sad je STVARNO bilo dosta!
Taman napravim kombinaciju, ona se izjalovi zbog neočekivanog posla. Taman prođe neočekivani posao, navali se sneg. Padao je satima od ponedeljka uveče do utorka predveče, prestao sam više i da gledam kroz prozor, smučilo mi se.
Ali sam morao da dokumentujem.
Prigodna muzička podloga za ovo belo što sam mislio da ga neću više čistiti s auta do novembra…
– Da li više voliš Simona ili Garfunkela – pita glavni junak filma “This is 40” ortaka u kafeu.
– Garfunkela, naravno – odgovara ovaj.
– Ali Simon je pisao sve pesme!?!?
– Svako danas može da piše pesme, ali Garfunkel zvuči kao jeb*** hor anđela!
Najpre fer upozorenje: ako budete odlučili da pustite ovaj video-klip, na kraju ćete biti sasvim sigurni da veću budalaštinu niste gledali odavno… Osim ako niste nedavno gledali neku fudbalsku utakmicu ili neku ljudsku menažeriju u televizijskom eksperimentu istraživanja granica gluposti. Odluka je vaša.
A sad priznajte: jeste li gledali do kraja? Šta ste naučili?
Ja sam naučio da mi nema druge nego da isperem uši sa malo surf muzike a cappella.
Opet sam malo slikao. A zamalo i crtao…
I što ono reče Tibi “neću da čistim sneg, ostaviću ga da se istopi na leto” – nije bilo sve po planu u danu za nama. Dremež me je držao cele božje večeri, posle dana provedenog u radu. A kad sam shvatio da mi je dežurna ideja omašila, uhvatila me je panika. I sve bi to trajalo neko duže vreme da se nije desilo da me prijatelj zamoli da napravim eksperiment sa svojom opremom (on ima isti aparat i glavno staklo). Igrajući se tako za račun tog kratkog eksperimenta, dođem do scene koja se lagano razvila iz onog što sam video pred sobom.
Sajber i ini svetovi raspucali su se povodom obeležavanja četiri decenije kultnog albuma “The Dark Side of the Moon”. I uvek može još.
Kad razmislim, ja ovaj moćni muzički paket proslavljam nekoliko puta mesečno, već decenijama unazad… Jedan od retkih albuma koji su mi ostali zakovani u dušu za čitav život. Ovog puta vašoj pažnji preporučujem živo izvođenje u Londonu 1974. godine.
Moćno, zar ne?
