Na ovo sam čekao dugo. JAKO dugo. Sa nama je čovek koga već dugo zovem u redove saradnika Suštine pasijansa.
Kada bih hteo da vam otkrijem baš sve, ovaj prilog bi bilo krajnje lako napisati: spustio bih dva prsta Žute u čašu, spustio bih nešto sa prvog albuma grupe Enid ili možda sa prvog albuma Stevea Hacketta niz kičmu (uvek se vrati uvis u vidu žmaraca), spustio bih prste na tastaturu i prepustio se sećanjima koja su duža od dvadeset godina.
Trik je u tome što, izvinite, ne želim sa vama da podelim baš sve. Ne mogu ja da delim sa publikom misao onako kako je Zoća podelio sa mnom onu jabuku dok smo sedeli na kamenu podno skita Svetog Vasilija i ćutke razgovarali, a ja netremice gledao u sliku koju sam nacrtao dvadeset godina ranije. Ne mogu sa vama da delim neke duge razgovore koje smo Zoća i ja vodili u sitne sate niti bih mogao da vam kažem kako je jedna prosta razmena mišljenja o muzici prerasla sve kontekste znane i njemu i meni i kroz tunele raznih iskušenja postala novi kontekst koji, srećom, nema ime.
Zato ću da svedem ovu najavu na banalni nivo. Oprostite mi zbog toga. Neka se prostor i vreme pobrinu da oni koji umeju da čitaju između redova saznaju više, ako tako žele.
– * –
Elem, ne ide ova priča bez prvog lica.
Kako je vreme prolazilo, tako sam brusio svoj muzički ukus na elementima koji nisu bili baš svakome znani ili omiljeni. Šta ćete: kad neko sa nepunih četrnaest godina života presluša album Stage (1978) Davida Bowiea, ostaje zanavek ošamućen šamarom za koji je u nedostatku iskustva teško reći odakle dolazi, pa se zbog toga često ponovo desi. Tokom nekog vremena se ponovo dešava, što prija, ali ne traje dugo… Posle nekog vremena sam počeo da shvatam da nešto nedostaje.
A to nešto što je nedostajalo su bile informacije, smernice za nalaženje muzike koja mi je po volji, pogotovo ključne veze koje postoje oko te muzike, kako bih je našao još. Tokom druge polovine sedamdesetih, kad sam ja gradio prve temelje svog muzičkog iskustva, postojala su samo dva načina da dođete do valjanih informacija: da marljivo i strpljivo pratite informacije u dobro informisanim medijima (u prevodu: da slušate radio i da čitate bar dva-tri časopisa objavljena u Engleskoj), što mora da se kuva godinama, ili da imate nekog ko je to već uradio, radi i dalje, a spreman je da vam pruži ruku.
Ja nisam imao nijedan od tih izvora, osim”Večeri uz radio” Nikole Karaklajića dok je trajalo, i tako sve dok nisam sreo Zoću. Čovek me je uputio u koordinate koje su danas, preko dvadeset godina kasnije, za mene banalne – ali onda nisu bile. Znaš, to je ono kad te neko strpljivo sluša šta pričaš, a pritom mu gluposti koje pričaš paraju uši iako on ne pokazuje da je tako, pa ti na kraju kaže: “Razumem šta želiš; za početak, prati šta su radili svi koji su radili sa Jonom Hisemanom“. A ja onda naivno pitam “Ko je Jon Hiseman?”, a Zoća strpljivo kaže “pa rekao si mi da imaš Colosseum Live, je li tako? Ajmo ponovo…”
To nema cenu.
Znate, Zoća je bio jedini čovek u rovitoj fazi mog poimanja rock’n’rolla koji je imao kapacitet učitelja i pokazivao strpljenje. Odlazio sam u Kragujevac i on mi je puštao svoje ploče, a njegova fonoteka je do danas vredna četrdeset pet godina marljivog istraživačkog rada, i snimao mi je desetine sati važne muzike na kasete, i čekao moju reakciju da bi nastavio dalje, i nikad nije odustao, do dana današnjeg, i deset godina mi je trebalo da radim mentalne sklekove da bih bar nekako, majušnim gestom, uspeo da mu uzvratim ponekim retkim zabijanjem lopte u rašlje.
A on je strpljivo pričao samo ono što treba. I zamislite dripca matorog, ono što svaki put ispriča zvuči tako kao da dugo vremena namerno nije hteo da mi kaže, nego je krio i čuvao baš za ovu priliku.
Jebote, nećete mi verovati, ali upravo me je tako izradio i sad, kad mu baš nije više tako lako da me prepadne, jer sam svih ovih godina bio marljiv đak. Jer iza ovog priloga ide prvi koji Zoća potpisuje…
Elem: danas u četiri popodne, dan uoči zvaničnog obeležavanja drugog rođendana Suštine pasijansa, i zvanično nam se pridružuje Zoran Paunović AKA Zoća Peacock, legenda radio talasa Šumadije, takođe legenda nekih drugih, hm, medija o kojima nije pristojno da pričam, i predstavlja nam se pričicom iz ličnog iskustva koja pokazuje da se u malo reči može reći mnogo. A to je, dragi moji, nešto što je retka pojava.
Gde li prave takve ljude? Pojma nemam i boli me patka: ja imam svoje sjajne saradnike na Suštini pasijansa, od danas još jednog, i život je lep kad imaš takve ljude uz sebe. 
Prvi lajtmotiv dovođenja mog brata Zoće na Suštinu pasijansa je isti onaj koji nas je zbližio nekih davnih godina: priče o muzici. Ali, upozoravam vas da je taj čovek pisao tekstove sa glavnim značenjem između redova u vreme kad ja nisam ni znao da je tako nešto moguće° i zato nemojte sebi dozvoliti luksuz opuštanja, jer sve je moguće. Doduše, slobodni ste da budete budala, jer to pravo je ustavom zagarantovano, pa da brzo pretrčite preko Zoćinih tekstova. Ja vam, pak, preporučujem da ne radite tako. Jer Zoća je strpljiv kao Dalaj Lama i slušaće vaše reakcije, tek da bi vam na kraju rekao dve rečenice koje ne zvuče kao replika. Ako ih propustite, onda ste iskoristili gorepomenuto ustavno pravo i ja vam više ne mogu pomoći.
Ako ste, pak, odlučili da je sasvim u redu da naučite još nešto (i još, i još, i još…), otvorite oči, uši i srce. Vredeće.
Dragi moji, Zoća Peacock postepeno preuzima šefovanje nad muzikom za popodne. Ali, nikako ne budite naivni, ima tu još materijala – samo ako budemo dovoljno vešti da ga izvučemo iz njega. Javljaćemo se i mi ostali, ali neka se zna ko od danas drži bank u tom separeu.
________
° Šta ja sve nisam znao tih godina, bolje da ne budete obavešteni o tome.
Kakav CV! 🙂