Mediji imaju jezivu osobinu propitivanja VIP ličnosti. Najgore pitanje od svih je: “Šta biste poneli na pusto ostrvo?” Moje pitanje je bolje: “Koga biste, opremljenog samo albumom The Dark Side of the Moon, poslali na pusto ostrvo?”
Dan pred četrdesetogodišnjicu objavljivanja nestvarnog genijalnog albuma The Dark Side of the Moon, desilo mi se normalno subotnje jutro. Omladinac se razdragano probudio u šest ujutru, već pola sata kasnije je bio duboko nezadovoljan stanjem zakucanosti bežičnog rutera, što sam rešio brzinom proporcionalnom količini komatoznog stanja u kome sam bio; konačno sam ustao u devet, nažalost kupio novine, i nažalost krenuo da ih čitam.
Proslavljeni Dragan Jovanović Danilov, u proslavljenom Politikinom dodatku, proslavljeno piše:
(…) Dunjićevi likovi žena obojeni antropološkim i egzistencijalnim pesimizmom, imaju nečeg od manirističke panseksualnosti i izvorne manirističke artificijelnosti.
Mirna i koncentrisana lica zaustavljena su u vremenu na način blizak fajumskim portretima. Fajumski portreti (od kojih najstariji potiču iz drugog veka pre nove ere) značajno su prodrmali Vladimira Dunjića kada ih je video u originalu. Uprkos tome što su predstavljali pokojnike i bili polagani u sarkofage zajedno sa njima, i danas se odlikuju neobičnom svežinom i živošću. Uzgred, fajumski portreti (nazvani po mestu Fajumu u kome su pronađeni) pripadaju rimskoj umetnosti koja se razvijala na teritoriji Egipta. Dunjić je na fajumskim portretima muškaraca i žena našao nešto radioaktivno i to otkrovenje preneo u svoje poimanje ljudskog lica, donoseći iluzorno realnu ideju i postojanju bezvremenih lica.
Dunjić preispituje i na nove osnove postavlja problem ljudskog lica i otvara mogućnosti nepredviđenih dimenzija. (…)
Negde pred kraj drugog, radioaktivnog pasusa, moja desna ruka je posegla za kafom, u očajničkom pokušaju spasavanja onoga što je od pameti umočene u manirističke fajumske portrete ostalo, ali kafa je počela da deluje tek pri spominjanju nepredviđenih dimenzija. Leva ruka brzo okreće stranicu.
Stanko Stojiljković, slavom ovenčani Politikin novinar naučnih tema, ispod naslova Dvostruka magija iz “Vinče” piše… uh, teško je popisati sve izrečene gluposti, nekakve poletne opise atoma za koje ne bi bio pohvaljen ni u sedmom razredu osnovne, nazive za kalaj (na arapskom) i nikl (na latinskom), svašta i koješta, sve u svemu. Mrzi me da prekucavam ceo tekst, pa u zamenu prilepljujem ovde Stankove biografske podatke:
(…) Напослетку сам мушким писмом написао књигу „Мозак на чипу”. Убеђују да се латим и женског: под насловом „Мозак на чипки”. Шта ако се то некима не свиди, па ме туже? Зато ћу сачекати да Србију (и мене) приме у Европу. После ће ме, ваљда, бранити Хашки суд (за људска права).
Снови ме и даље прогоне. Жудим да се вратим у завичај – да сам гајим, берем и љуштим криваке. Свој на своме! А до тада? Желим да вас што више пригрли СРПСКОГ КРИВАКА, овде и у свету! И носећи га високо уздигнутог, најзад, уђемо у Европу.
После више нећу да сањам. Само ћу да зажмурим.
To sam, maniristički nesvestan Stankovih proročkih sanja i učinio. Mislim zažmurio.
Nisam imao više vremena da se bavim budalama, pa sam odveo omladinca da uči da vozi bicikl.
Popodne je Zvezda dobila Novi Pazar 3:0, odmah po isplati zaostalih zarada, i posle intrigantno besmislenih grešaka odbrane Pazaraca. No, Džaja se vratio u klub, pa je kupovina komplet prolećne polusezone više pitanje pravila nego izuzetka.
Konačno, subotom u devet uveče mora da počne omiljena nam serija Šešir profesora Koste Vujića. Serija je idiotska na praktično svakom mogućem nivou, od glume, režije, kamere, kolor korekcije, montaže, nečega što u crtanim filmovima potpisuju kao lipsink, pa do detalja koji se mogu dosegnuti tek potpunim oštećenjem mozga uzrokovanim gledanjem jedne epizode u celini. Recimo:
Direktor viče “Sad ću da vam dam težak zadatak iz matematike”. I piše po tabli:
Momci su, jel’, četvrti razred gimnazije. Kakav god da je tada plan i program bio, majka mu stara, ne može težak zadatak biti podeliti dva, iz aviona očigledno deljiva, polinoma.
Direktor tuče trojicu očiglednim mahanjem po vazduhu, vraća se nazad, i poziva učenika da reši zadatak. Živ čovek piše, a direktor pozdravlja:
Danilove, Stojiljkoviću, Šotra! Ne umete da radite ni za pare! Mrš na pusto ostrvo i Flojde u šake!
Zvezdu volim, šta ću.