Kakva prijatna tišina.
Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.
“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”
Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.
“Pa, dobro. Hajde da malo uživam.”, pomisli Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson i okrenu se uspravno glavom nadole.
“Zašto se ne pomeram?”, začudi se Jen, ali pomirljivo nastavi. “Ili se ipak pomeram. Ne vidim okolinu s kojom bi se uporedio.”
“Gravitacija je čudna. Ili ipak nije. Ne pamtim da li sam ikad ovoliko duboko bio…”, pokuša Jen da ponovi svoje razmišljanje s početka ove priče. Neuspeh u tom pokušaju bio je zagarantovan, jer je sasvim dovoljno blizu njega (ili ipak previše blizu) prohujala velika bela koja ja iza sebe vukla Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, na skijama.
“Kakav tupson!”, pomisli Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson i namršti se. “Šta će mu skije pod vodom?”
“Čekaj, bre! O čemu ja razmišljam?”, trgnu se. “O Đurađu koji nosi skije pod vodom dok ga vuče ajkula?”
Poslednje čega se Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson sasvim dobro sećao beše ležanje u kadi punoj tople vode.
“Možda se sve ovo događa zato što danas nije subota”, pomisli Jen i nastavi, “a ja sam odlučio da se okupam.”
Zna da nije imao nameru da zadrema, ali mu se očigledno omaklo. Jen ponovo pogleda oko sebe, svestan i sam da to neće mnogo promeniti situaciju – more, ajkula, Đurađ na skijama – i izusti:
– Otkud ja ovde!?