Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo ovu pesmu, verovatno negde sredinom sedamdesetih prošlog veka…
Sećam se da me je prvo žacnuo sitan i precizan vez gitara, divna melodija, emotivno pevanje. Tek kasnije sam obratio pažnju na tekst:
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne sećam se tačno kada sam prvi put čuo ovu pesmu, verovatno negde sredinom sedamdesetih prošlog veka…
Sećam se da me je prvo žacnuo sitan i precizan vez gitara, divna melodija, emotivno pevanje. Tek kasnije sam obratio pažnju na tekst:
Uradio sam nešto što nisam verovao da ću ikad uraditi.
Izbrisao sam tekst uvoda. Bio je možda najduži koji sam ikad napisao kao prvi prilog na svim utovarima nedeljom, ali to nije razlog što sam izbrisao tekst.
Zašto sam ga izbrisao? Zato. Ne moram sve da objašnjavam. Oprostite mi ili nemojte.
Da sam bar na vreme shvatio šta će da se desi, pa da sam iznajmio prostor nekom od saradnika ili, zašto da ne, nekome od vas…
– Somnabulni egzistencijalizam u perspektivi!
– Varate se, kolega! To je paroksizam sizifovskog sindroma katapultirane stvarnosti!
– Hipnopedija transformacije u refleksivnu antitezu, kad vam lepo kažem!
– Čovek nailazi na scile i haribde, a vi tako…
– Pa dobro, onda: neka gledalac presudi.
– Neka bude tako…